Између две полусезоне

У првом делу првенства „црно-бели“ су доживели само један пораз (Ријека — 0:1). Могло је и без њега, али можда је то и добро: нека играчи схвате да непобедивих нема. У наставку шампионата Радановић и остали момци требало би да се присете како опуштање није дозвољено.

Анализа јесењег дела првенства указала је да су „црно-бели“ били изванредно хармонична целина. Озбиљност, висок морал, самоуверење, сигурна игра, увек права тактика, шансе, голови… и то је све красило јесењег првака.

Ништа у фудбалу на убедљивији начин не говори о вредности једног тима од одличних резултата у серији. А Партизан је имао серију која је и противницима импоновала. Пре десет година то смо видели кад је Младинић водио „црно-беле“, потом пре три године, с Милошем Милутиновићем на челу и сад кад Ненад Бјековић сигурном руком кормилари.

Без осцилација

Не знамо да ли још увек има оних који сумњају у данашњу генерацију играча „црно-белих“. Објективно, не би смели да постоје, јер су убедљиве игре, резултати, шансе и голови такве демантовали.

И кад се траже комплименти за сјајан јесењи успех не смемо губити из вида чињеницу да је губитак Манцеа био тежак ударац за тим и клуб. Не само у играчком погледу већ и психолошки. И ту су ови момци показали своју зрелост, спортску чврстину и моралну снагу. Бјековић је успео да трагедија не сурва екипу у провалију већ да се на њој изгради нова мотивација — сад играмо за Драгана!

У томе су вођи тима драгоцену помоћ пружили и навијачи. И то спонтано. Ненад је радио умом, навијачи срцем али су се те координате спојиле у оној тачки која је дала праве резултате.

Треба рећи да је ова полусезона имала и своје јунаке. Пре свега, то је био голман Омеровић. Сјајно је играо Ројевић, њему уз раме стоји Вермезовић. Ђелмаш је имао своје велике тренутке, Вучићевић је понекад играо у стилу Марадоне, умео је да блесне Варга, да нас изненади Жупић… Ни остали, које нисмо споменули, нису пружили мало али знамо да они могу много више (Чапљић, Радановић, Живковић, Ђукић, Горан Стевановић…)

Јесењи успех обавезује стручни штаб и све играче да у наставку првенства наставе на исти начин — без осцилација, самоуверено и уз ентузијазам који треба да иде до фанатизма.

Нови изазови

Порази у Лондону, Секешфехервару и Нанту су били најбоље лекције које је један тим у стварању могао да научи. Ти порази су драгоцени и за Бјековићево искуство. Не може се увек играти смело, отворено, на победу. Понекад је потребно лукавство, бити опрезан у тактичкој идеји, чекати и вребати… А Партизан је у те дуеле улазио одвише наивно, рекли бисмо „грлом у јагоде“.

Сигурни смо да се то неће поновити. Ту су лекцију сви они добро научили. Тако треба играти и у трећем колу против Црвене звезде: не на барикаде, већ мирно, из сигурне одбране, градити нападе који ће срушити Љуковчана.

У фудбалу је најопасније кад хоћеш да начиниш други корак пре првог!

У мини прелазном року „црно-бели“ су дозволили неким својим младим и неискусним играчима да оду у друге клубове, да се кроз утакмице прекале. На њих клуб рачуна, ови су само уступљени на одређено време. То је устаљена пракса у великим клубовима развијеног професионализма. Тако сад морају да раде и клубови наше „велике четворке.“

Стара је истина: без утакмица нико није постао играч!