Испод пепела прошлости почиње да се распирује нова ватра Партизановог кошаркашког тима. Сунце ведрине из дана кад смо имали Кићу и Прају за нас више не сија. Сад су пред нама нови љубимци и нова обзорја. Они нису оно што бејаху њихови велики претходници, али ако већ неће моћи руком да додирују звезде, могу да буду јака екипа чија ће снага бити у брзини и колективности.
Данашњи играчи су даровити момци (Зоркић, Ђорђевић, Обрадовића, Грбовић, Савовић…), имају леп потенцијал, прави темперамент, могу сигурно више него што у овом тренутку дају. Али навијачи су незадовољни. И нестрпљиви. Хтели би да у садашњости нађу прошлост. Морамо их ражалостити. Играчи као што су Кића и Праја рађају се једном у много деценија. Уосталом, погледамо све клубове. Изузев Цибоне, сви су тимови у кризи. А да је Дражен Петровић дошао у Партизан сад би „црно-бели“ у непобедивом јуришу стремили према шампионском слављу.
Једно је извесно: ниједан други тим, осим Загрепчана, није бољи од Партизана. Марић и његова чета може да победи сваког ривала, код куће и у гостима, али и да изгуби. Све зависи од дана, инспирације, понекад (као у Шибенику) и од судије.
Над данашњим тимом наших кошаркаша не звони безбрижност и сигурност кад у данима када је Драган Кићановић предводио екипу. Али, обришимо и последњу сузу за нашим највећим љубимцем. Стална присећања на те дане носе у себи опасан отров који се разлива у нашим душама.
Не кажемо да треба заувек заборавити Кићу и Прају, али немојмо кроз њих гледати ову генерацију и садашње првенство. Уосталом, Кићановић је ту. Он није директор из фотеље већ покретач, активни саветник, велики магнет за нове младиће жељне афирмације. Поред њега се сви они осећају јачим.
Ту је и интелигентни тренер Владислав Лучић. Прави педагог, академски миран, добар стратег, амбициозан, вредан, проверен и доказан као стручњак. И у тог човека морамо веровати. Импонује његово држање на клупи, став, однос према играчима и арбитрима.
Ми морамо веровати у ову генерацију да бисмо сутра имали оно то желимо. Навијачи, ако су прави, сад морају стати уз нас нису погашена сва светла овог света за то што не бијемо бој за прво место.
Сваки клуб има своју плиму и осеку, велике тренутке и дане кризе. То је неминовно, чак и за оне богате средине које могу да купе и америчке играче. Партизан је сад на оној суморнијој страни свог битисања. Некада су и наше ноћи биле светлије од данашњих дана, али где би нас то одвело ако бисмо се предали јадиковању и уздасима.
Не, сад нам је више него икад потребна вера у ове младиће, у Кићу, и Лучића, у Партизан…
У кошарци је тако: један вансеријски играч може да окрене теразије судбине у жељеном правцу. Цео тим ће имати другачију физиономију. Сетимо се како је некад Ћосић доносио клубовима шампионске титуле. То је данас Петровић у Цибони.
Не бисмо хтели да у Дворани спортова слушамо тужне баладе наших најстраственијих присталица, већ веселе песме, борбене покличе, извикивање имена појединаца од којих се тражи исказивање до крајњих моћи. Само ћемо тако опет имати велики тим, уживати у његовој игри и победама.