Јубилеји: Недавно је Стјепан Бобек прославио 50 година активног живота у фудбалу — Први југословенски мајстор овог спорта, виртуоз и тренер највишег ранга и данас сматра Партизан својом другом кућом

Ако постоји човек који не може да каже да му судбина дугује реванш, онда је то је Штеф Бобек — Боби, дугогодишњи капитен „црно-белих“, незаменљиви репрезентативац читаву деценију, потом тренер који је освајао трофеје, узгајао младе играче, био велики стратег, стручњак чије су се око и интуиција ретко варали.

Југословенски фудбал је имао три велика играча који су били и остали симболи својих клубова: Бобек — то је Партизан, Рајко Митић је синоним Звезде, а Фране Матошић — персонификација Хајдука.

Фудбалски чаробњак

Та три аса су обележила своје време. Највећи међу њима је — Стјепан Бобек. Не само по бриљанцији и еминентној вештини којом је играо, већ и по дару, а нарочито је остао упамћен као човек који је најоригиналније креирао фудбалску игру у делићима секунде. Штефов је ум имао чудесну хитрину: његова имагинација је била непресушна, лопта га је слушала тако да није подсећао на укротитеља већ је то напросто било љубакање.

У тој првој поратној деценији кад је средња Европа доминирала и имала највеће асове (Пушкаш, Божик, Стојаспал, Ауредник, Хидегкути, Чајковски, Вукас, Цибор, Оцвирк…) Бобек је био личност коју су сви уважавали — од играча и тренера до најшире публике.

Штеф је био велики оригинал. Нико пре њега, а ни данас, не изводи такве чаролије с лоптом, не дриблује и не проиграва као он. А све је то код Бобија била једна виша хармонија технике, инстинкта, интелигенције, талента…

Златно југословенско спортско перо, покојни Љубомир Вукадиновић, није крио своју наклоност према Црвеној звезди, али је ипак само Стјепана Бобека прогласио за „мајстора фудбала“. Њега јединог. Толико је Бобекова игра била импресивна да су пред њом падале и навијачке баријере.

Бобек је обогатио наш и светски фудбал иновацијама до којих је лично дошао. То је било „ролање“, а потом игра петом. Такве варке су противника остављала беспомоћним. Зато су га и звали „златна пета“.

Игра случаја

Штефов растанак с Партизаном је тешка оптужба за тадашње руководство јер је без опроштајне утакмице отишао ас који је Партизану донео највише навијача, играч који му је у најважнијим тренуцима — кад је требало афирмисати тек створени клуб — највише дао.

Бобек је тихо нестао са велике позорнице. То је рана коју и данас носи. Зато је Партизан његов трајни дужник. Данас се тако нешто не би могло замислити (сетимо се само Моциног величанственог опроштаја када је и бетон на Стадиону ЈНА певао!).

После играчке каријере Бобек одлази у Мађарску на специјализацију а затим за тренера варшавске Легије. У Пољској проводи две године, пече тренерски занат и враћа се у земљу. НК „Загреб“ зове Бобека у родни град. У Партизан је за тренера требало да дође славни Мартон Букови. У последњем тренутку Букови отказује. Управа брзо одлучује: поверава тим Бобеку и покојном Боби Михаиловићу (технико) И тако уместо да оде у друголигашки тим, Бобек — игром случаја — постаје тренер великог клуба.

Срећном коинциденцијом у истом трену је стасала за први тим и генерација „беба“. Бобек и Боба вешто компонују даровите Цоње Матекала клинце и играле који су дошли из других средина. Формира најмлађи тим Прве лиге. И најбољи! У пет година четири пута су „црно-бели“ на почасном трону!

После тога Бобек одлази у Грчку. И тамо, као по инерцији, осваја првенства и куп Грчка. Ваљда је једини тренер у свету који је за пет узастопних година освојио пет шампионских круна и два купа.

Касније је тренерски пут водио Бобека у друге клубове у Грчкој, Израелу и Турској. Увек и свуда је иза себе остављао дубоку бразду. Његово искуство је било замашно, осећај за играча готово непогрешив, све је видео, чак и предвиђао. Био је велики стратег с клупе а није као стручњак стекао признања која је заслужио по знању. Његов је хендикеп био што су га стално спонтано поредили у тренерци и дресу. Уз то га је пратила и она скепса везана за велике звезде да нису и велики тренери.

А Бобек је био и тренер највишег ранга!

Човек породице

Прошлост показује слике минулих година. За човека који је 50 година у нашем фудбалу тај је живот неизмерно богат. Баш ових дана, кад се слављеник у мислима враћао кроз те деценије које чине пола столећа, морао је да се врати у родни Загреб, да се присети како је са 13,5 година, с лажном регистрацијом, играо за „Дерби“, нижеразредни клуб и ту, онако крхак и танак као цртеж, показивао је да је дете ретког дара.

Мало је људи који ће — сумирајући свој живот — бити толико искрени и рећи: „Мој је живот био једна дивна бајка. Сматрам се веома успешним човеком, ту мислим на спортску каријеру, породицу, тренерска признања, децу, унучиће, материјалну ситуацију…“ А то отворено каже Бобек.

Данас је Штеф пензионер. Све његове жеље везане за фудбал су погашене. Има само једну: да Партизан увек буде најбољи:

— Вероватно ћемо ове године освојити м десету титулу првака, можда ћемо коначно бити и победници купа, — наглашава Бобек, — али мене интересује само једно — да Партизан створи европски тим. Смета ми што сви наши клубови у озбиљним европским такмичењима не значе ништа кад наиђу на правог противника. Наши порази на европској сцени су доказ ниске вредности југословенског фудбала. Партизан мора да има тај циљ: да буде у европском врху.

Као човек наш слављеник има много врлина. Код њега су поштење и пријатељство у правом загрљају. Уме да воли, али зна и да мрзи. Осећајан је и, као све велике звезде, помало и размажен.

Као играч био је аскета. Живео је за фудбал. У зрелим годинама, кад је постао фудбалски учитељ, дозвољавао је себи мале људске слабости, све оно што му је живот ускратио у младости. Био је изузетно одговоран, савестан, частан… То га је одводило у стресове а под њима је касније попустило и срце, односно крвносудовни систем.

Храбро је отишао у Хјустон на операцију. Сад у грудима носи пет премошћења („бај-пасова“) али је психички изузетно растерећен, одлично се осећа, шета, једе, чак веома гурмански. А и то понашање после озбиљне операције на свој начин говори о Штефу као јакој личности.

За нашег драгог пријатеља можемо слободно рећи оно што се тешко може везати уз неку личност. Код Бобека је немогуће постало стварност: један нови живот (без фудбала) постао је стварност. И то без ожиљака блиске и даље прошлости.

Зато се и усуђујемо да кажемо да је током свих ових година Бобековим живот — тој лепој причи — лебдела расута измаглица једног дивног сна. Оствареног, на његову и нашу срећу.