Рале Дамјановић, заменик главног и одговорног уредника Београда 202
Рале Дамјановић — генерацијама познат као врстан говорник и познавалац поезије. Десетак плоча са поезијом колико је снимио и данас се чувају као реликвија и слушају у овим интимним, усамљеничким тренуцима. Изузетно драги су за њега.
У породици Дамјановић сви навијају за Партизан: супруга, синови. Најватренији је старији син Владимир, ученик Математичке гимназије који вежба шах у Партизановој специјалистичкој школи. Млађи Ранко, доскора је тренирао кошарку у „ИМТ“-у вребајући прилику да ускочи у Партизан али је превладала музика. Рале Дамјановић од када зна за себе навија за Партизан. Такав утисак доживљава се и визуелно — кућа Дамјановића прави је мали музеј: амблеми, заставице, комплети значака — све у „црно-белом“.
П. ВЕСНИК: Ваши синови не само да су наследили навијачку страст већ и љубав према спорту. Је ли то она „са оца на сина“?
ДАМЈАНОВИЋ: Био сам спортиста. Играо сам кошарку, одбојку а највише сам волео рукомет. Био сам мршав и висок и пуцао и левом и десном. Рукомет ми је у Сремској Митровици помогао да нађем себе, знате већ оно: публика, навијање, победа, дискусије… Играо сам у Војвођанској лиги. Данас са синовима играм кошарку. Још увек сам борбен али не могу са њима. Ударају лактовима, високи су 190 цм а овај млађи зна све Драженове финте.
П. ВЕСНИК: Кад је о Партизану реч нескривене емоције навиру!
ДАМЈАНОВИЋ: О Партизану знам све. Памтим 1966. годину. Студентски град и Куп шампиона. Те године сам научио највише песама и палио бакље у „студењаку“. Часови предвојничке на „факсу“ са проф Миланом Крушчићем протицали су нам у разговорима о Партизановим шансама са тек одигране утакмице. Цео Студентски град је пламтео од бакљи… Па 3:0 са Немцима… па „Квашњак ништа — Васовић све“…па Шоле љуби лопту… па Мујо Хасанагић постигне гол, клекне на колена па онда устаје. То су била времена!
П. ВЕСНИК: А данас? Да ли на исти начин доживљавате утакмице?
ДАМЈАНОВИЋ: Био сам ни утакмици са Енглезима и тихо пре почетка кажем неким непознатима до себе: Биће као са Спартом, а они ме меркају онако сажаљиво. Када је Квинс Парк Ренџерс примио и четврти гол, они Лесковчани скачу од радости, љубе се и гледају ме као да сам нестваран. Верујте, осетио сам да ћемо их згазити и био сам потпуно миран.
П. ВЕСНИК: Као новинар-уредник вероватно сте у прилици да се дружите са познатим спортистима?
ДАМЈАНОВИЋ: Са спортистима се ретко дружим али многе познајем. Разговарао сам једном са Кићановићем, на неком снимању — у једном тренутку ми се учинило као да је поред мене неко биће из другог света. У мојој згради становали су Козић, Грубјешић, Антић. Одлични, тихи, скромни момци. Видите тај Антић! Типујем на њега! То је човек успеха. Где год је био прославио се. Има гомилу пара а скроман је преко мере. Изузетно је образован, промишљен. Такви треба да васпитавају спортисте.
П. ВЕСНИК: Да ли вам је Бјековић по мери?
ДАМЈАНОВИЋ: Бјековић је право решење за Партизан. Успех му тек предстоји! Човек који је био међу звездама, после Квинса и у блату, после Видеотона и Нанта сигурно много зна. Осећам да поштује фудбалере јер је и сам доста преживео. Неуспех, када је из Пролетера пошао у Партизан, мучења од стране селектора који су га стављали на десно крило, па успехе код нас и у Француској, шампионски гол у Љубљани. Бјековића се сећам из студентских дана. Пре 15 година одем код друга Здравка Павловића (данас је глумац у Осијечком позоришту) у село Лазарево, да се наједемо. У повратку, ударимо пешке од Лазарева до Зрењанина па ћемо аутобусом за Београд и Студентски град. Беше киша и блато. Успут нас је покупио Бјековић са једним другом. У то време Нену су звали „др Килдер се Бегеја“.
П. ВЕСНИК: Када се „враћате“ поезији?
ДАМЈАНОВИЋ: Поезији се враћам ускоро. Много тога сам заборавио али најдраже песме су ми остале у глави. Понекад и рецитујем. Недавно сам био у Сарајеву. На моје вече поезије су дошли сви који су били и далеке 1968. године и богами доста младих, нових лица. Људи су ме чекали 20 година. Но времена су се променила. Млади једноставно немају времена за поезију. Друга су интересовања освојила свет.
П. ВЕСНИК: Дајте да причамо о ведријим темама. Шта је са 202 шта вас у спорту радује?
ДАМЈАНОВИЋ: Београд 202 има шампионски тим. Он је као онај несташни играч који увек може сам да реши утакмицу. Истина. већ смо оматорили… тим мора да се подмлађује. А шта у спорту волим?… Па волим кад се у спорту оствари правда.
П. ВЕСНИК: Ништа не може да вам промакне, све пратите?
ДАМЈАНОВИЋ: Сећам се свих великих догађаја, сваког минута, детаља… Одајем признање једино Љуби Мољцу мом комшији и пријатељу. Он је геније, све зна… потпуна енциклопедија. А што се Партизана тиче… бићемо шампиони! Кажем шампиони а не прваци. Титула је једна у низу успеха који ће овај тим остварити. Бићемо шампиони…