Изјава друга Станета Доланца „Вечерњем листу“ о спорту и физичкој култури — као повод за размишљање и акцију
У својој изјави за јавност, објављеној у загребачком „Вечерњем листу“, 25, јануара, о неким, у првом реду, моралним аспектима стања спорта и физичке културе у нас, друг Стане Доланц је (поново) актуелизирао тему о значају ове области друштвеног живота за наш друштвени интегритет. Притом, размишљања друга Доланца као да у подтексту садрже упозорење не само да је стање у спорту забрињавајуће, већ да је утолико озбиљније што као друштво немамо јасна опредељења и ставове који би били ефикасна брана свим девијацијама и моралним падовима када се ради о нашем спортском животу.
С обзиром на улогу и функције друга Доланца у нашем друштвено-политичком животу, те будући да је реч о осведоченом пријатељу спорта и добром познаваоцу спорта и кретања у овом, његова размишљања, бесумње, имају посебну специфичну тежину. Без обзира што није реч о званичним ставовима који би обавезивали субјекте на које се односе, ауторитет личности која стоји иза њих довољан је да подстакне све који раде у спорту или живе од спорта на размишљање и одговарајућу акцију.
Апели уместо утврђеног концепта — пуцање у празно
Желимо одмах нагласити да се у целини слажемо са оценама друга Доланца да је наш спортски живот озбиљно захватила ерозија морала и свести и да „ми у Југославији немамо концепцију развоја физичке културе, односно да та концепција више не одговара условима у којима живимо“. У вези са овим нека нам буде дозвољено да нагласимо да наша сагласност са датом оценом није мотивисана толико чињеницом да је исту изрекао један високи државни функционер, колико унутрашњом логиком и идејом ЈСД „Партизан“.
Може нам се, наравно, на овој тврдњи приписивати нескромност, па и несамокритичност, али, барем што се тиче основних опредељења клубова ЈСД „Партизан“, одсуство и непостојање чврсте, од стране СКЈ и других субјективних снага друштва утврђене концепције развоја физичке културе, посебно врхунског спорта, њих управо највише и погађа. Вероватно се у овакву тврдњу тешко може поверовати. Пре свега због њене противуречности. У нашој јавности, наиме, влада мишљење које, истини за вољу, није без основа, да се данас морају добро платити не само врхунски спортски резултати, већ чак и они локалног значаја. Спорт је у пракси све мање синоним за оно што је „најхуманије, најплеменитије и најбоље“, а све више бизнис којем нису сасвим стране и инкриминисане радње и понашања.
Полазећи од такве стварности могуће је, дакако, поставити питање: ако се врхунски резултати у спорту не могу замислити без енормних, друштвено неоправданих и степену развоја друштва супротних давања новца и привилегија, како клубови ЈСД „Партизан“ успевају да се одрже у врху југословенског спортског квалитета, а да, притом, не крше моралне и друге норме на којима почива наша социјалистичка заједница.
Одговор на овако постављено питање и јесте и није тешко дати.
Једноставно, да би били на нивоу идеје својих оснивача, тј. да би и путем спорта репрезентовали социјалистичку Југославију, друштвено-спортски радници у клубовима ЈСД „Партизан“ улажу огромне напоре да би обезбедили очекивани квалитет спортиста и спортских екипа уз свођење финансијских и других импровизација на најмању могућу меру. Колико је ово тачно на свој начин потврђује чињеница да у наш фудбалски клуб (а у фудбалу се највише афера и јавља!), већ више од 20 година није доведен, а то значи није „купљен“ ни један готов врхунски фудбалер! И то не зато што нашем клубу такви нису били потребни, или што клупска каса не би могла издржати конкуренцију клубова којима је купопродаја спортиста манир, него из принципа.
Такав став и опредељење, разуме се, не значе да затварамо врата већ потврђеним и доказаним спортским асовима, да наши спортски радници не улажу напоре да ми тим путем обезбеђују континуитет врхунских спортских резултата: Али то, у одсуству усмерене политике у области физичке културе и спорта није ни мало лако.
Апели на поштивање спортске етике, очигледно, много не помажу.
Траже се јасна опредељења, али и организована акција СКЈ
Да би обезбедили „природан ток ствари“, тј. да би ЈСД „Партизан“ био стециште врхунских спортиста без примене метода „ниских удараца“, потребна је, осим пуне мобилизације унутрашњих снага, и пуна помоћ друштвене заједнице. Како сада ствари стоје суочени смо са „ривалима“ који често не бирају средства да би постигли циљ. На сцени је својеврстан спортски морал, који, признали то или не, легално егзистира изван и упркос прокламованим принципима на којима би требали почивати свест и морал политичког система социјалистичког самоуправљања.
Верујемо да нам друг Доланц неће замерити ако констатујемо да су девијације у спорту о којима говори само једна, и то само појавна страна медаље. Намеће се, међутим, проблем узрока таквом стању. Инсистирати само на тврдњи да је „ерозија морала и свести код нас у неким случајевима чак и тежа него у западним друштвима или на Истоку где држава све те ствари уређује“ није довољан услов за мењање стања које годинама траје и које постало начин на који живимо. Зар пример да се у нацртима докумената за 13. Конгрес СКЈ физичка култура и спорт не спомињу, не упућују на закључак да нешто није у реду са односом идеологије и политике према овој области друштвеног живота. Можда то и не би било толико чудно да се ради само о врхунском спорту као о забави и релаксацији доконих људи. Па и тада би се могло поставити питање цивилизацијске зрелости нашег друштва. Проблем је, нажалост, много шири.
У задњих неколико година сведоци смо, између осталог, чак и политичког манипулисања физичком културом и спортом са супротних идејних и политичких позиција на којима инсистира СКЈ. Није ли спорт већ постао преширока бреша у нашем друштвено-политичком систему кроз коју се некажњено убацују непријатељи наше социјалистичке заједнице. И друго питање, није ли наступио тренутак да ту брешу енергичном акцијом свих — и оних који раде у спорту, и одговорних политичких субјеката изван овога — коначно затворимо?!
Апеловати да се то постигне само по себи, по аналогији политичког система, без, ширег ангажовања субјективних снага друштва, очигледно није у складу са реалним животом. Било би добро да комунисти на свом 13. Конгресу и на конгресима социјалистичких република и социјалистичких аутономних покрајина о томе изнесу своје мишљење, али, и да покрену одговарајућу конкретну акцију.