Учитељ фудбалера „црно-белих“ Ненад Бјековић проглашен за прву тренерску личност у 1986. години

Укуси су различити, често и дијаметрално супротни, кад су избори најбољих у питању. Проглашење најуспешнијег прволигашког фудбалског стручњака у 1986. години помирило је, међутим, све укусе: учитељ фудбалера Партизана Ненад Бјековић у свим анкетама је промовисан у тренерску личност године!

Овакво признање за једног од најмлађих југословенских фудбалских тренера није никакво изненађење. Бјековић је у минулој години имао највише успеха с „црно-белима“: у прошлом првенству освојио је прво место (иако шампион није крунисан), а у јесењој сезони његова чета је опет била најбоља (иако је све почасти понео Вардар).

— Много ми значи ово признање, јер то је потврда да је Партизан заиста био најбољи југословенски тим у 1986, години, иако се није окитио ниједним трофејом — прича задовољни Бјековић.

Сигурно је да ће 1986, коју смо исправили на пут без повратка, памтити до краја живота. То је, зацело, и најбурнија година у историји Партизана. Никад се још досад није догодило да један тим освоји шампионску круну и остане некрунисан, исто тако и да освоји највише бодова, а да због казне од минус шест бодова — буде само други на крају јесени.

— Не вреди више ви понављати да ми ниједног тренутка нисмо признавали „јунске мере“ ФСЈ, нити ћемо их икад признати! Зна се ко је био најбољи, ко је прави шампион, без обзира што је титула отишла у туђе руке. А то што нисмо били јесењи прваци није ни важно, јер ћемо све надокнадити у наставку шампионата. Титулу нам овог пута нико не може одузети!

Од првог дана када је (у лето 1984) преузео кормило првог тима Партизана од Милоша Милутиновића, млади тренер је стално понављао: „Партизан са увек мора борити за највиши пласман и успех је само ако први прође кроз циљ!

Придржавао се тог „светог правила“ и у тренуцима кад су наилазиле тешкоће, посебно кад су се осипали редови одласком најбољих у иностранство. То значи да дебитантском сезоном на ужареној тренерској клупи није био задовољан, јер је тим који је предводио, био „само“ трећи. Већ друге сезоне у 1985/86, било је много боље: „црно-бели“ су први пресекли врпцу, а њихов вођа је био понајмање крив што су „моћници из ФСЈ“ одузели ту титулу…

— Шта је било, било је. Ми се нисмо много освртали на „вруће лето“, без обзира што нам је нанета велика неправда, него смо се окренули догађајима на терену. И после бурног лета покушавали су да нам забију клипове у точкове, али смо остали чврсто на ногама. Мислим да смо унели и нешто ново, достигли неки ниво форме који задовољава нашу армију навијача. После свега, мислим да може бити само боље!

Некад сјајна играчка фигура, једна од легенди Партизана, и у тренерском позиву убире ловорике. Богато искуство Бјековић успешно преноси на фудбалере, не примењујући при том строгост учитеља. Њему је блага реч јача од свих оштрих мера, којих се његове колеге увелико придржавају — с много мање успеха.

— Нема неке мистике у овом послу, нити превелике филозофије. Ценим само рад и — поштујем све играче. Казне су за мене последња мера, све се може разговором решити — открива тајну успеха.

Непоправљиви оптимиста, убеђен је у Партизанов тријумф у овом првенству. Неугасива је та његова нада да ће црно-бела чета прескочити све баријере и заљубљеницима у ову боју донети славље, које им је помућено прошлог лета.