Има их много обдарених и непоколебљивих. али он је испред свих: Садик Мехмеди, са 17 година, не само да је прва млађана песница Партизана већ је, према ауторитативним мишљењима стручњака, најбољи „јуноша“ у земљи. Верује се да је високи и жилави момак од 64 килограма кренуо ка звезданом небу. О њему ће се тек причати.
До веселих пророчанстава данас је већ лако доћи. Само у прошлој години учествовао је на четири међународна и домаћа турнира. На сваком је све противнике испрашио и редовно био проглашаван апсолутно најбољим борцем. На турниру „Мађар со“ у Зрењанину, у конкуренцији преко сто својих вршњака, одушевио је гледалиште; у бугарском граду Лому играо се са ривалима, на шабачком скупу најбољих младих Југословена „Подриње 86“ борио се као маторац: уз све финесе које може да демонстрира истински шампион. А тек „Октобарском турниру“ главног града! Био је то његов последњи прошлогодишњи, а и уопште највећи тријумф. Садик Мехмеди је највећи и најсјајнији драгуљ клупске ризнице, а можда и југословенске арене.
Његов учитељ, Стеван Голић, бивши вишеструки шампион и репрезентативац не одваја најталентованијег од осталих. Али он се сам одваја: пре подне тренира са првотимцима, понекад и кришом, после подне је у „гарду“ са својим вршњацима. Недавно су га тренери сениорског састава баш намерачили. Хтели би да Мехмедија уврсте у екипу. Тврде да би прегазио све друголигаше из источне групе, у којој се надмеће Партизан. Голић се томе успротивио:
— Ништа није опасније него младог, увек недовољно искусног (17 мечева — један пораз), гурнути у првенствени пакао. Можда би момак и прошао. Али, по цену великог ризика. На неким првенственим друголигашким ринговима влада у правом смислу речи боксерско безакоње. Судије се праве невеште и на очигледне непрописне ударце и насртаје. Да ли је потребно да за љубав бода стављамо па коцку његову будућност и каријеру која обећава највећи домет — вели искусни стручњак.
Садик Мехмеди војнички прима одлуку тренера. Разумем — каже — али чежња да убрза поход ка боксерском Олимпу избија му из очију. Зна да су слабашни његови противници у млађаној конкуренцији. Још му је неки страсник, одушевљени присталица нових генерација напунио главу — тукао би он и Мирка Пузовића само кад би му дозволили да се окуша. Тако му је причао уз гаранцију „часне речи“ да би успео, али тренер неће ни да чује.
— Само сањај момче и чекај. Тек над напуниш 18 година и кад напабирчиш још десетак мечева, можемо разговарати.
Шта је за њега десетак мечева. Он би сваког дана излазио у ринг, само кад би му дозволили.
Стеван Голић врло пажљиво негује „свој врт“ у коме расте још десетак цветова. Изазива завист неких тренера, па и негодовање оних који мисле да његови „клинци“ сувише дуго вежбају за оно мало борби колико су досад имали. Док први тим кубури са представницима у појединим категоријама, на дохвату руке су орни и спремни момци. Голић, међутим, зна за стару мудрост: без систематског усавршавања нема мајстора ринга. Једна неопрезност, превид или случајност у овом спорту, може да значи и крај каријере.
Тако група осамнаестогодишњака, углавном, будућег „црно-белог“ боксерског покољења, на челу са будућим угоститељем Садиком Мехмедијем, упорно вежба и чека: Манојловић (16), са осам мечева и једним поразом у бантам категорији, Караџић (17) у велтеру са десет мечева и два пораза, Кечан (17) са пет мечева и пет победа (нокаутима) у средњој, и на крају Кастратовић (19) са пет мечева и пет победа. И они као и Садик Мехмеди морају да чекају и у међувремену сањаре.