У очекивању тумачења Уставног суда СФРЈ о уставности јунских ванредних мера ФСЈ
О јунским, благо речено неразумљивим и са политичком и правном логиком неспојивим одлукама ФСЈ, скоро да је већ све речено. И, без обзира на то како ће, након оцене Уставног суда Југославије и одлука редовних судова, фудбалска организација испливати из ове мучне и надасве понижавајуће ситуације у коју су је појединци довели, остаје отворено питање: располажемо ли као друштвено политичка заједница инструментима који гарантују нормално и самоуправном друштву примерено понашање свих људи и форума који јавно делују?
Нема сумње, Уставни и редовни судови ће непристрасно и правно принципијелно рећи своје о спору фудбалских клубова Партизан, Динамо (З), Челик и Сутјеска и ФСЈ. Али, упркос томе, остаће проблем како се заштити од „руководилаца“ типа Шајбер — Томашевић — Пејовић да — макар и на један дан — не угрозе вредности на којима у нашем друштву заснивамо односе међу људима и њиховим организацијама и заједницама. О како озбиљном проблему се ради, најбоље потврђују неке најновије манифестације неодговорног понашања појединаца из садашњег врха наше фудбалске организације, манифестације које потврђују правило да људи без моралних скрупула не бирају средства да би задовољили своје ниске страсти.
По Шајберу и неуставно може бити уставно!
Несхватљиво је, а с обзиром на наслов — Уставни суд Југославије којем је упућено, и крајње дрско, заговарање тезе од стране Шајбера и другова по којој је… „Тачно да Устав СФРЈ не предвиђа ванредне мере које би могле доносити самоуправне-друштвене организације које се баве спортом“, али да то не значи да могућност изрицања таквих мера није у складу са Уставом СФРЈ…“?! Овакав салто у тумачењу нашег политичко-правног система не само што је неприхватљив са становишта правне логике, већ је и својеврстан атак на правну сигурност субјеката наше друштвено-политичке заједнице, јер у нашем правосуђу директно заговара — лицемерство…
У контексту одговора Уставном суду Југославије, такође крајње дрско и без осећаја било какве грађанске и друштвене одговорности, спада и покушај да се обмане ова висока установа нашег политичко-правног система, између осталог и тврдњом да је „жалба ФК „Партизан“ одбијена“, што би требало да значи да је „поступак“ законито вођен, односно да јунске одлуке нису примењене методом преког суда. Не, није Шајбер заборавио да је, служећи се „штосовима“ подземља, упућивао представнике ФК „Партизан“ да се жале службенику рецепције хотел Еспланаде у Загребу. Као и тада он и сада, у покушају обмане Уставног суда СФРЈ, заправо показује своје право лице.
Како Шајбер и његови истомишљеници схватају друштвену одговорност у вршењу јавних функција, поред реченог на свој начин потврђује и њихов покушај да у своју одбрану позову у помоћ и Статут ФИФА, лансирајући притом упозорење да нашој фудбалској организацији ФИФА прети искључењем, наводно због тога што своје проблеме решава пред редовним судовима, изван фудбалске организације!
Не треба бити нарочито упућен у наш политички систем да би се схватила сва апсурдност једне овакве тезе, којом се, у ствари, доводи у питање наш укупни правни и политички суверенитет. Дакако, није спорно да ФИФА може своје чланице обавезати на одговарајућу примену правила фудбалске игре и пропозиција, особито међународних такмичења. Али, када је у питању грађанско-правни статус друштвено-спортских организација и спортиста — грађана СФРЈ, односно ових као основних субјеката нашег друштвено-политичког система, то је питање елементарног националног суверенитета.
Дакле, не неке „државе у држави“, што би претенциозни „Шајбер и другови“ хтели бити…
Услов оздрављења фудбала — прави људи на правом месту
Да се вратимо напред постављеном питању — како се заштитити од опасности да на одговорене функције у спорту дођу људи оптерећени болесним личним амбицијама и заблудама да могу деловати и изван закона. Питање се може поставити и у другачијем контексту, а наиме — како обезбедити да на одговарајуће функције у спорту дођу људи који у спорту налазе мотив за максимално ангажовање како би спорт и као делатност и као општи друштвени интерес имали свој друштвени резон д’етр. Такве који у нашем социјалистичком друштву уобразе да су рођени да „владају“, који себи уврте у главу да могу игнорисати владајуће политичке и правне норме у име неке своје личне болесне опсесије, такве морамо, као организовано друштво, онемогућити пре него што дођу до изражаја.
За тако нешто ми имамо одговарајуће друштвене инструменте. И, што посебно ваља истаћи ови инструменти нису превасходно у нашем правосудном систему, већ у првом реду у самоуправној организацији и пракси нашег друштва.
О каквим друштвеним могућностима је реч, својеврстан пример дају СОФК-а и Социјалистичка омладина СР Србије својим ангажовањем у сређивању стања у фудбалској организацији ове наше републике, у врху које, већ годинама, мимо свих самоуправно договорених норми, влада самовоља групе функционера, међу којима и оних сумњивих моралних вредности.
Ако СОФК-а и ССО СР Србије у својим напорима истрају, ако својом политичком акцијом обезбеде да на одговарајуће функције у спорту дођу људи који ће својим примером и радом бити препрека негативним појавама у спорту, ако се све то изведе по целој дубини организације спортског живота — зар то није пут који одговара нашем друштвеном бићу?!…
… А „шајберизам“ нека остане као поук и опомена да се не сме дозволити стање које касније… хиљаде паметних не могу размрсити…