Двојица кошаркашких репрезентативаца о кризи, сутрашњици „црно-белих“: Време је на страни младости

Александар Саша Ђорђевић, један од најбољих „плеј-мејкера“ и Партизана и националног тима, дуго је вукао повреду. Мучио се, патио и — оздравио:

— Опет осећам лопту, кош, екипу. Заиста је тачно да ас може то бити, уз све остале елементе, само ако је и физички здрав.

То сам спознао на личном примеру. Осећао сам се усамљеним заборављеним, док сам јурио да нађем лек свом обољењу. На срећу све је то прошлост. Данас сам у форми. Мудрији за једну паузу, богатији искуством него да сам играо три сезоне.

Неком изгледа слабији него 1987. Рекао бих да може бити јачи. Млађи је, полетнији. Искуснији — коначно. Неочекивани порази су нас шибали са свих страна на праговима највећих подвига.

Нисмо сагорели, нисмо пепео. Препорођени смо и не видим разлога зашто на бисмо успели у „Купу Радивоја Кораћа“ и у нашем првенству.

Видите, наставља Ђорђевић, па сви знају и да губе. Ваљда је највише губила Цибона. Па и они верују у неки повратак. Зашто не би смо и ми?

Дивац?

— Волим га као човека, поштујем као играча. Треба му још мало озбиљности. Да, озбиљности. Не сме да заборави да је играч који је неопходан и Партизану и Југославији. Има он снаге у себи да победи све те изазове који га вребају са свих страна. Опет ће бити наша узданица… између осталог највише волим да играм кад је Дивац у екипи, знам где ће се наћи те лопту могу послати тамо и не гледајући према њему… Све ће бити у реду, верујте.

Жарко Паспаљ, невероватни стрелац, борац без мане и страха, ведар, духовит, насмејан:

— Свако има права на неке слабе дане. Па и мој тим. Нажалост ти слаби дани су били и дани одлуке. То је све прошло. Имамо боље односе у тиму него икад раније. Разумемо се, помажемо. Важно је да је кренуло, а тек сад ће те видети шта све можемо.

Имамо, — наставља Паспаљ, — пред собом и наш куп и првенство и „Куп Радивоја Кораћа“. Сигуран сам да ће један трофеј бити наш.

Кићановић?

— Не могу да прежалим што одлази из нашег табора у КСЈ. Кића је синоним Партизана. Учили смо од њега много. Колико је ко научио, то зависи од сваког човека. Знам да смо схватили једно: појединац у кошарци на може сам баш ништа да учини. И само због тога, а не и зато што је заслугом Кићановића Хала спортова добила нови изглед, Кића је остао за памћење. Да не говорим о његовим играма које нам служе за пример. Дубоко верујем да ће Кића и даље бити уз нас, с нама. Не мислим на клупу — ту Кићан иначе није седео, Биће ту да му се исповедимо, да се пожалимо, да се радујемо или да тражимо савет од њега.

Паспаљ, Дивац, Ђорђевић?

— Поново ћемо бити права хармонија кошарке. Не само тројица побројаних. Већ и читава екипа млађих. Сви смо млади, храбри, мудрији због пораза, жељнији победа. Ето нас поново у првом плану и наше и европске кошарке. Имамо и снага и знања, а време је, због наше младости — на нашој страни.