Луцидни Небојша Вучићевић обележио протеклу јесен

Доста суморну „црно-белу јесен“ својим повременим бљеском разведравао је — Небојша Вучићевић. Фудбалски виртуоз, велики заљубљеник игре, умео је да се издигне изнад свих тешкоћа кроз које је његов тим пролазио током сезоне, да његове партије остану дуго упамћене. Једноставно, био је „прва виолина“ Партизановог оркестра, који је понекад давао дисонантне тонове.

Вучићевићево мајсторство није никад било спорно. Ипак, тек кад је потпуно играчки сазрео, почео је да даје веома запажене роле, које су га избациле у први план. Стога није никакво чудо што је за Партизановог најбољег фудбалера било обезбеђено место на ранг-листама најуспешнијих у 1988. години.

— Могу помало да ми пријају те ласкаве оцене, али премало је задовољства у мени кад се сетим какву маргиналну улогу смо имали протекле јесени — чврсто стоји на земљи популарни Ушке, који се никад није заносио похвалама на сопствени рачун.

Ружне успомене на једну од најцрњих јесени у историји Партизана не могу тек тако да избледе, остаће тај терет све док не почну нове битке — на два фронта.

— Да нисмо елиминисали Црвену звезду из Купа Југославије и пласирали се у полуфинале, остала би то најгора полусезона откако Партизан постоји. Зар је потребно и објашњавати шта се све догађало у клубу. Ни ми нисмо могли да се изолујемо од свега тога. Завладала је нека апатија у екипи, па смо губили и оне утакмица које смо по свим резонима морали да добијемо. У првенству смо недопустиво много заостали, али нам је остала велика шанса у купу. Не, нећемо је прокоцкати! Дошли смо на корак од великог тријумфа, тако да нам нико неће морати да говори шта би коначан успех значио за све нас. И Партизан, наравно. Уписали бисмо се у историју, ако после пуне 32 године донесемо Титов пехар у клупска витрине — говори доста узнесено Небојша Вучићевић.

Занесењак, какви су сви мајстори фудбала, има доста разлога и за неке личне мотиве у пролећној сезони. Одавно куца на врата државног тима, само је питање када ће му селектор Осим поверити дрес с државним грбом.

— Држи ме још та нада да ћу, коначио, заиграти у репрезентацији, иако сам већ мало огуглао на селекторово неповерење. Преносе ми многи шта Осим мисли о мени, нисам га још уверио да ми је место у „плавој“ врсти, али ћу и њега убедити да је досад често грешио. Време је и за — моје време у репрезентацији!

За остварење ових снова потребно је да Партизан буде много успешнији него јесенас. А то ће, опет, највише зависити од учинка његовог најбољег појединца — Небојше Вучићевића.