Разговор са чланом Председништва ЈСД „Партизан“ Махајлом Михеличем о неким актуелним друштвено-политичким аспектима стања у и око ФК „Партизан“

П. ВЕСНИК: Како оцењујете ситуацију у нашем фудбалском клубу након његове Скупштине од 24. 12. 1988. године?

МИХЕЛИЧ: Све што се у протеклих неколико месеци догађа у овом нашем клубу очигледно нема много везе са друштвеном функцијом спорта. Наш хендикеп је у томе што су се на овом нашем колективу на најгори могући начин преломиле последице непостојања чврстих и одговарајућих друштвених правила понашања у области организације и политичко правног статуса субјеката врхунског спорта. Наиме, када је реч о друштвеном статусу врхунског спорта у нас — изузимајући „пост фестум“ признања за постигнуте резултате — све друго, укључујући и финансирање, је готово у правилу сведено на аматеризам, довитљивост и добру вољу појединаца. Ово, дакако, никоме не даје право да злоупотребљава поверење друштва и основне владајуће правне принципе који су претпоставке за вршење јавних послова. У том контексту морамо посматрати „оптужбе“ и „самооптужбе“ које су избиле на светло дана на нивоу руководећих структура нашег фудбалског клуба.

П. ВЕСНИК: С обзиром на јавно изнете оптужбе о недозвољеним манипулацијама новцем, посебно страним средствима плаћања, постоје ли елементи кривичне одговорности људи који су у овим оптужбама и „самооптужбама“ спомињани?

МИХЕЛИЧ: Обелодањени подаци који су, узгред речено, скандализовали не само спортску већ и ширу јавност, сами по себи, у контексту у којем су обелодањени, не значе и доказ постојања кривичних дела. Док се не докаже супротно, тј. да се ради о недозвољеном отуђивању друштвених средстава, принуђени смо да верујемо да је реч о тзв. „корисним малверзацијама“, које, истина, не признаје ни једна правна држава, али које, нажалост, нису непознате у нашем друштвено политичком животу.

— У случају манипулације страним средствима плаћања највероватније је да су у питању девизни прекршаји. Разуме се, не треба искључити могућност да је у оваквим шпекулацијама било и одлива друштвеног новца у приватне џепове, што се са становишта примене правне санкције мора доказати.

— Било како било, сви који волимо Партизан се морамо јасно дистанцирати од свих прљавих радњи, без обзира на то ко је њихов носилац.

П. ВЕСНИК: У јавности се након изношења „инкриминација“ везаних за материјално-финансијско пословање у нашем фудбалском клубу не без извесне дозе злурадости цео случај почео тумачити као својеврсна потврда о постојању мафијаштва у фудбалу, на чему је, у своје време, инсистирао фамозни Славко Шајбер, о којем сте Ви иначе много писали. Да ли је, после свега, по Вашем мишљењу, Шајбер ипак био у праву?

МИХЕЛИЧ: У „случају Шајбер“ радило се о грубом атаку не само на достојанство ФК и ЈСД „Партизан“ већ и покушају оптужбе без доказа и без права оптуженог на одбрану. ЈСД и ФК „Партизан“ ће и сада — у то не треба сумњати — без колебања стати на страну правде и правног поретка наше земље утврди ли се постојање кривичних радњи. Будући да извршиоци ових могу искључиво бити појединци учинићемо све да се против таквих покрене одговарајући кривични поступак. Поступити по „систему Шајбер“ значило би — терање вештица…

П. ВЕСНИК: На скупштини фудбалског клуба као што је познато, нису сасвим уважени ставови и сугестије Скупштине и Председништва ЈСД „Партизан“, посебно не сугестије које су се односиле на кадровску обнову руководећих органа Клуба као предуслова превазилажења настале кризе. Ваш коментар?

МИХЕЛИЧ: Упркос чињеница да ставови Скупштине и Председништва ЈСД „Партизан“ у „сценарију“ овог скупа формално нису били предмет разматрања, на свој начин су, ипак, били присутни. Ако је до овог скупа и било дилема око лицитирања одговорности за насталу ситуацију у клубу, после свега што се десило на овој Скупштини, свим добронамерним је ваљда постало јасно да људи који су довели до ове, колико непријатне и мучне, толико и за сам спорт опасне кризе — морају да оду. У озбиљној су заблуди они појединци који разрешење „спора“ виде у победи једне коалиције над другом. Желимо ли добро Партизану сви прозвани, без обзира којем табору да припадају, морају отићи… Уосталом, у питању је један од елементарних услова лепог понашања…

П. ВЕСНИК: Кажете — сви прозвани морају стићи. Значи ли то да су сви прозвани једнако одговорни за стање у клубу?

МИХЕЛИЧ: Могуће је, наравно, инсистирати на утврђивању степена појединачне одговорности за кризу која је овако безобзирно захватила наш фудбалски клуб. У колико се у финансијском пословању утврди постојање недозвољених радњи, то је неизбежно. Међутим, Председништво ЈСД „Партизан“ је, полазећи од фактичког стања, тј. од чињенице да су у питању потреси са ширим друштвеним импликацијама, укључујући и оне које се односе и на ЈНА — дакако, не кривицом ове — инсистирало ма критеријуму објективне одговорности, односно одговорности за последице. А ове су, морамо признати, катастрофалне.

— Могу, на пример, поједини чланови Извршног одбора клуба чак и располагати ваљаним доказима да су у целом овом случају „невини“, али не могу порећи да је наш фудбалски клуб запао у најтежу кризу од свог настанка у времену, у којем су они били носиоци одговорних извршних функција. Како ће се у таквој ситуацији понашати то, разуме се, зависи од њихове личне културе и политичке зрелости.

— Ако некога од „прозваних“ треба изузети, лично мислим да се то мора урадити када је у питању генерални секретар клуба Жарко Зечевић. Он као случај је апсолутно специфичан: његова законска и друштвена одговорност су превасходно одређени правним статусом функције коју врши. Осим онога, живим у уверењу да је он трагична жртва окружења у којем се нашао путем функције коју обавља. Његова „кривица“ је, вероватно, у амбицији да се професионално максимално потврђује, што је, у условима у каквима се налази наш врхунски спорт, значило — да се сналази, да затечену праксу догради. Једном речју — да учини немогуће, неопрезно прихватајући, притом, улогу и судбину жртве. Због свега тога сматрам да се „случај Зечевић“ мора посебно третирати. Његова одговорност је детерминирана владајућим законским регулама и нема исту специфичну тежину са одговорношћу других органа клуба.

П. ВЕСНИК: Познато је да је у фази припрема оспораван легалитет Скупштине фудбалског клуба. Чак и сада постоје мишљења да није имала одговарајућу „правну легитимацију“?

МИХЕЛИЧ: Проблем легалитета се обезбеђује фактичким а не субјективним чиниоцима. Што се тиче легитимитета децембарске Скупштине нашег фудбалског клуба мислим да није споран све до тренутка када је изгласан став да се прекине са даљом расправом, при чему је ускраћено право једном броју делегата да дискутују и изнесу своја и своје делегатске базе мишљење — и то уз њихово противљење и непристајање. На такве одлуке, тј. на одлучивање да се делегату ускрати право говора једноставно нема право ни једна делегатска скупштина. Такав поступак не само што је у директној супротности са основним начелима демократије, већ је и груба негација делегатског система као идеје и праксе. Овим чином доведен је у питање легитимитет свега што је уследило након поменутог „става“ Скупштине…

П. ВЕСНИК: На крају, Ваше мишљење о томе како даље?

МИХЕЛИЧ: Остаје обавеза свих да без обзира на личне интересе и примењену терапију оздрављења стања учинимо све да заштитимо и очувамо спортску димензију и годинама стицану спортску репутацију нашег фудбалског клуба. У функцији овог циља мора бити све остало, укључујући и најављену кадровску обнову руководећих институција клуба. Ту не сме бити сентименталности. На крају крајева нема разлога да не рачунамо на разумно понашање и повлачење свих спорних личности како би се створили максимални услови за брзо превазилажење садашње кризе.