Телевизијски гледаоци сигурно су запамтили новинара Телевизије Београд која је недавно, у Румунији, храбро обавила све задатке и обавестила Југославију, а и свет, о тим страшним данима у земљи суседа. Међу тим храбрим извештачима, био је и Милош Марковић, кога памтимо још из првих дана револуције на Косову 1981.
Наравно, мало њих зна да Милош спада у најприврженије партизановце:
— Рођен сам 1946, али имам већ тридесет година стажа. За Партизан, свакако! Као херцеговачком детету, Београд ми је био велики појам, а исто Партизан. Али, пошто се дете не разуме ни у у друге облике такмичења, била је одлучујућа персонификација. Као што се деци данас на телевизији репризирају цртани филмови, тако се мени стално у глави „репризирају“ неке упечатљиве фудбалске слике још из времена Бобека, па касније „младих лавова“: Шошкића, Галића, браће Чебинац, Јулке, пословође Ковачевића …
Читаоце вероватно занима Марковићев новинарски пут… Пошто је завршио факултет и постао професор књижевности, неко време је радио по гимназијама („имали су протекцију дечаци који су знали да играју фудбал“), а онда доспео у Радио-телевизију Београд:
— Интересантно је да ме је у новинарство примио Радивоје Раћа Марковић, мада никад нисам радио у спортској редакцији. Али, као што спортски новинар, без обзира колико је опредељен, мора објективно да вреднује садржај утакмице, тако и новинар у другој области мора да поштује чињенице, да се служи логиком која се намеће. Не сме при том да се пита коме чињенице одговарају а коме не, јер у новинарству чињенице имају највећи ауторитет, изнад свих форума и политичких функционера… Извештач не сме да се пита да ли ће се замерити овој или оној политици и ни по коју цену не сме изневерити објективност која је кичма ове професије.
Шта наш саговорник каже о вези спорта и педагогије?
— Убеђен сам да спорт оплемењује и има велику моћ: то је права поплава спектра емоција, ту су све врсте узбуђења — радост, усхићење, егзистенција. доживљај колектива, очајање, бес, грижа савести… Човека спорт морално обликује. На жалост, у многим екипама, можда највише у фудбалу, занемарен је педагошки рад. Нема великог спортисте ако није истовремено и стабилна личност која ће одолети свим искушењима заводљиве стране спорта, која ће одолети публици, слави, велеграду… Савремена организација клуба мора да предвиди људе за ту страну спорта, у истој мери као и оне који воде рачуна о комерцијалним ефектима, о спортском бизнису. Забава, дакако и спортска, неопходна је потреба урбаног човека. Чак мислим да је присуство на трибинама врста психолошке терапије, да човек ослобађа потиснуте емоције, блокиран којекаквим конвенционалностима. Трибине су постале својеврстан показатељ политичке климе, па понекад уместо навијачког радовања гледамо националистичке манифестације. А, по природи ствари, дубоко сам уверен да играчи нису оптерећени суженом свешћу…
Не пропуштамо прилику да затражимо прогнозу за Милоша Марковића пред наставак фудбалског првенства:
— Као навијач, убеђен сам да ћемо тријумфовати на сва три фронта. Објективно, важно је да уђемо у полуфинале Купа УЕФА и освојимо један од два домаћа трофеја. Лично бих волео — првенство! Верујем у победнички менталитет Голца и ентузијазам младих играча, појачаних изузетним Мијатовићем. Београдска публика, верујем, потврдиће своју културу и навијаће, ни политички ни националистички, већ — спортски!