У прошлом броју „Партизановог весника“ прочитао сам изјаву Драгана Кићановића како ретко долази у клуб, „једном недељно“. И то само „наврати“. Како то? Зар он, који је прославио Партизан као највећи од свих асова, а потом на функцији директора учинио толико много за увећање Партизановог угледа, сад одједном окреће леђа клубу.

Кића нас уверава да се Влада Дивац „није могао задржати“. Хоћу да му верујем да је тако. Али, зар је то разлог да он више не буде активан у Партизану?! Ми, навијачи, имамо поверења у Кићановића; верујемо да ће опет негде пронаћи неког новог Жарка Паспаља, можда и Дивца. Не треба за боравити да није исто кад са младим играчем или његовим родитељима разговара један Кићановић или Џајић, или поједини клупски функционер, широј јавности непознат, чак и ако је председник клуба.

Треба знати: верује се увек великанима! Да није било Ранка Жеравице, Далипагић и Кићановић никад не би дошли у Партизан. Тако је било и са Кићом када су довођени Дивац, Паспаљ, Пецарски, Накић, Обрадовић, Даниловић…

Сматрам да наш кошаркашки клуб мора да учини све да се Кића опет ангажује у пуној мери, да води клуб и доводи играче. На тај начин ћемо опет створити велики и јак Партизан.

Ни спортско друштво не ба смело да остане равнодушно кад су у питању један Бата Орлић, Кића, Бобек, Праја, Михалић … било која од великих легенди Партизана и југословенског спорта.

Њихово дејство на све што их окружује огромно је. Они понекад тога нису ни свесни. Ми, навијачи, то најбоље осећамо.

— Џемалудин Малићевић, Максима Горког 81, Београд