Миодраг Јовановић, председник клуба за дизање тегова Партизан
Није лако радити у овом спорту, али и у тим вечитим напорима има неке лепоте. Човек је стално пред неким својим личним теретом који ваља подићи…
„Из грмена великога лафу изић трудно није“, каже велики песник, и утолико је теже да у малој средини поникне величина. А баш то се годинама дешава у клубу за дизање тегова Партизан — чети малој, али одабраној. У поређењу с осталим члановима спортске породице „црно-белих“, готово минијатурна дружина: што такмичара, што функционера, нема их више од двадесетак. Сасвим довољно за спорт који, по својој природи, није масован и сасвим у обрнутој сразмери с огромним угледом који дизачи и ентузијасти Партизана уживају у Југославији и свету…
Роман
Какав клуб — такав и председник, могло би се рећи. Изван свих шаблона је Миодраг Јовановић…
ЈОВАНОВИЋ: Почетком педесетих то дина био сам првак Београда у гимнастици, у Железничару се бавио атлетиком, а Славко Ивановић ме „заврбовао“ да се окушам као фудбалер у Партизану. „Преквалификација“, није успела тада, али је уследила спонтано 1956: уместо да постанем фудбалер, почео сам да дижем тегове. Већ две године касније изборио сам место у екипи (у категорији до 55 кг), истина са скромним резултатима.
П. ВЕСНИК: Каријера — достојна романа…
ЈОВАНОВИЋ: Нисам толико претенциозан, мада је заиста све ишло „наопако“. Као активног такмичара, изабрали ме у савет спортиста ЈСД „Партизан“, а одатле и у Извршни одбор Савеза за дизање тегова Србије. У 24. години постао сам, у то време, најмлађи председник једног републичког спортског савеза. Кад је Савез Југославије 1968. из Љубљане пребачен у Београд, изабран сам и за његовог потпредседника. Касније сам, вероватно једини два пута биран и за председника: први пут 1971. када није било фамозних републичко-покрајинских кључева, а други пут 1988… На ред да преузмем и кормило Партизана дошао сам тек пре три године. Живот је тако хтео.
П. ВЕСНИК: У међувремену. били сте активни на више колосека?
ЈОВАНОВИЋ: Још 1961. положио сам испите за тренера и тренера првог разреда код професора Розмана. Паралелно сам се усавршавао и у судијском позиву: 1964. — републички, две године касније савезни, 1969. — интернационални другог разреда. Сада имам први интернационални разред и руководилац сам за судијске послове у Савезу Југославије.
П. ВЕСНИК: Све време без дана прекида активности у Партизану?
ЈОВАНОВИЋ: Ево, пуних 30 година! Од помоћника тренера, до председника. Сви ми који смо ангажовани у клубу радимо по принципу „Катица за све“.
Бисери
П. ВЕСНИК: Захваљујући томе, најуспешнији јуниор у ЈСД „Партизан“ 1989. био је дизач тегова Никола Алиломов (17)?
ЈОВАНОВИЋ: Алиломов је првак Југославије за млађе јуниоре и кадете, рекордер за кадете у свим категоријама (трзај, избачај и бијатлон) до 52 кг, био је пети на јуниорском Светском првенству на Малти и 16. на сениорском Шампионату света у Будимпешти 1990.
П. ВЕСНИК: Он није једини такмичарски бисер Партизана?
ЈОВАНОВИЋ: Милан Хасанић је кадетски првак Југославије (75 кг), а Партизан се може похвалити и чињеницом да је створио и апсолутног шампионата који је постигао више од 110 рекорда, први подигао у Југославији 200 килограма, чији рекорд од 210 кг важи пуних 20 година, а одолева и рекорд у олимпијском бијатлону (375 кг). То ја Слободан Шурбановић, несумњиво најуспешнији такмичар Партизана свих времена, сада тренер у клубу. Колико је он био испред свог времена, показују резултати Мехмеда Скендера: 201 и 365 кг, а пошто је и он престао да се такмичи — нема реалних изгледа да Шурбановићеви домети у догледно време буду надмашени.
П. ВЕСНИК: Својевремено првак Југославије, Костадин Симоновски сада хара на такмичењима ветерана?
ЈОВАНОВИЋ: На прошлогодишњем светском првенству ветерана освојио је друго место у категорији 67 кг (први у трзају, други у избачају) и са 49 година има ентузијазам младића. И он је тренер у клубу „задужен“ за Алиломова. Тренер је и Љубиша Симић, такође некадашњи првак и рекордер Југославије. Сва тројица (укључујући и Шурбановића), иначе, раде без и једног динара накнаде! Партизан и уопште дизање тегова у нашој земљи далеко су од светског професионализма у том спорту: уз сва могућа дозвољена и недозвољена стимулативна средства (која су врло скупа), свет много улаже у дизање тегова. Наш клуб, и поред изузетно великог разумевања ЈСД „Партизан“, добија таман толико средстава да преживи, па кад зафали — често улажемо и сопствени новац…
Напори
П. ВЕСНИК: Упркос свему, како уобичајавате да кажете, „има вас“ као клуб?
ЈОВАНОВИЋ: Морам да се похвалим: цењени смо као стручњаци и у Европи. Светско првенство 1980. и јуниорски светски шампионат пре три године организовали су Партизанови људи, наравно, уз помоћ свих осталих ентузијаста. Владан Михајловић је генерални секретар Европске Федерације за дизање тегова од 1981. и мени тече трећи мандат као његовом помоћнику, а то, ипак, нешто значи и у свету, с обзиром да изван старог континента овај спорт нема ни дубље корене, а ни запаженији квалитет. Американци не постижу успехе, Куба је — уз стручну помоћ СССР — покушавала, тако да тек понеки Кинези или такмичар из неке друге азијске земље, углавном у лакшим категоријама, понекад угрози примат европских дизача…
П. ВЕСНИК: Како се у тој конкуренцији котира наше дизање тегова?
ЈОВАНОВИЋ: Негде у средини Европе, уз шпанско, грчко и швајцарско. У последње време губимо дах, па нас је сустигла и Албанија. Ништа необично у тој земљи је дизање тегова државни спорт, такмичари професионалци. Ми то себи не можемо да приуштимо. Кад 6и било могуће да нам се обезбеде такви услови, гарантујем да би стручњаци Партизана за четири године рада „направили“ светског првака и олимпијског победника. Дизање тегова је врло скупа „играчка“, а ми ње живимо у облацима, с нереалним амбицијама да можемо и немогуће. И ово што постижемо је огроман успех, да не кажем скок преко сопствених могућности.
П. ВЕСНИК: Простор за рад имате?
ЈОВАНОВИЋ: Испод источне трибине Стадиона ЈНА постоји теретана, али то је само један од предуслова и темеља за читаву надградњу каква је неопходна за врхунски рад. Пут до светских достигнућа је дуг и мукотрпан: потребна је и масовност од најмање 30 младих, што ми из објективних разлога не можемо обезбедити. Затим, специфичност дизања тегова је и у томе што свака повреда такмичара може бити — фатална. Све у свему, ми смо свесни да не можемо конкурисати Бугарима, Совјетима, Немцима, Мађарима и Пољацима, али можемо одгајити једног Алиломова који ће им покварити рачуне.
П. ВЕСНИК: Све „на мишиће“?
ЈОВАНОВИЋ: Како ко престане да се активно такмичи, има истоветан одговор на питање зашто је то учинио: „Било је много тешко“. Ништа лакше није ни радити у овом спорту, али и у тим вечитим напорима има неке лепоте. Човек је стално пред неким својим личним теретом који ваља подићи.
И, не ретко, као и у Партизану, постиже се и немогуће…