Као што се зна, летос су са Топчидерског брда отишли у свет Предраг Спасић, Милко Ђуровски и Горан Милојевић. Први се обрео у великом клубу за велике паре. Не игра, али је материјално обезбеђен до краја живота. Наравно, то га не задовољава. Хтео би и фудбалски да се докаже на Иберијском полуострву али му не дају шансу. Прво тренер Тошак, а потом и Дистефано на чију је сугестију југословенског репрезентативца ангажовао Реалов свемоћни председник Мендоза.
Милко Ђуровски, који је о себи увек лепо мислио, морао је да се задовољи скромним ангажовањем у још скромнијем холандском Гронингену. За европске цене на фудбалском тржишту Милко је добио минорну своту. Веровао је у себе, надао се да ће га из тог дела Европе лакше запазити неки велики клуб и тада ће се на његов конто слити велики доларски износ.
Међутим, тај прагматични свет са Западу не цени таленат, не мери могућности играча већ само — остварења. А Милко је овде навикао да игра а потез; веровао је да се од једне бравурозно одигране утакмице може више недеља лагодно живети, лагодно тренирати, играти на лажан начин — једном бравуром, духовитим дриблингом или луцидним одигравањем замаскирати дужу непримећеност на терену, мало трчање и недовољну борбеност. Преварио се. Његове претње да ће „згромити Ајакс и ПСВ“ биле су његова омиљена „игра“ преко стубаца спортских листова. На терену претње није остварио, тако да ће цела каријера овог натпросечно обдареног фудбалера остати упамћена као промашај.
Ни марљиви и амбициозни Милојевић, који је са великом надом отишао тамо, у тај обећани свет, како то мисле југословенски играчи, није успео. Ни он не игра, седи на клупи за резерве. У Бресту је директор Муслин док је тренер Жарко Недељковић, људи који су га довели и знали још док је носио дрес Црвене звезде.
А Брест је, то Ћурковић најбоље зна, прволигаш из доњег дела француске Прве дивизије. Па ипак, Милојевић ни у таквој средини није успео. Донекле сличну судбину доживео је још један некадашњи љубимац Партизановог „југа“ — Небојша Вучићевић! Покушао је касније да у Шпанији уновчи своје мајсторије али није успео. Тамо се не цени лоптачки жонглерај, фудбалски виц, „продавање технике“. Они траже рад на терену, непрестану борбу, неуморно трчање, голове.
Квартет Партизанових асова је на Топчидерском брду лепо живео. Изузев Спасића и донекле Милојевића, друга два лоптачка уметника ни овде нису остали упамћени као прави професионалци.
Интересантно је нешто друго. Брест за Милојевића још није Партизану, на име обештећења, уплатио 250 хиљада долара. И како је наш клуб издало стрпљење ствар је стигла до УЕФЕ. То је једини начин да „црно-бели“ дођу до пара. Не треба заборавити, Милојевић је од Партизана добио стан у Београду, новац приликом доласка уз обештећење Црвеној звезди. Није се радило о малим свотама и право је да Партизан дође на своје.
Ови примери су добра опомена онима који су усредсређени само на једну жељу — да оду тамо. Мисле само на износ који ће бити написан, на чеку, а не размишљају о томе како играти да би се тамо опстало. Наставак првенства ће бити шанса за такве корекција, а о томе би могао нешто да им исприча и Владислав Ђукић.