После сјајног успеха „плавих“ у Перту: Последњи успех југословенског ватерпола је највећма дело играча „црно-белих“. Дивна прича за поколења

Опет је олуја поноса и поуздања забрујала у редовима Партизанове спортске породице. Пет играча „црно-белих“ учествовало је у тријумфу југословенске репрезентације у Перту: Шоштар, Падован, Суботић, Поповић, Рађеновић …

Невероватан је пример организације, рада, професионалности и ентузијазма у ватерполо клубу Партизан. И то не у југословенским релацијама већ светским. Две и по деценије траје та непрекидна трака успеха. Смењују се генерације, одлазе велике звезде, наши љубимци, долазе нови мајстори. Опет је пред нама генерација која нас очарава, ниже успехе, побеђује, осваја трофеје… И што је још лепше — ти момци годинама доприносе блиставим резултатима југословенске репрезентације.

Бата Орлић је заслужио споменик да му се подигне још за живота. Никад један стручњак и вођа није тако и толико одлучујуће утицао на стварање једног великог клуба и његово трајање у нашем, европском и светском врху као што је то случај са овим Дубровчанином по рођењу и Београђанином за кога није довољно рећи „натурализованим“.

Расадник асова

Над сталним чудима престајемо да се чудимо. Зато нас више и не изненађује Партизаново стално истрајавање у врху Европе. Сетимо се каква су нам усхићења некад на Ташмајдану, касније на Бањици приређивали Зоран Јанковић, Сандић, Рудић, Беламарић, Маровић … или касније сви они репрезентативци који су стасали на том највећем узгајалишту талената, тачније асови екстра-класе, какве годинама има Партизан.

У Перту нас је до највећих радости довело то што су млади чланови „плавих“ дали велики и неочекивани обол освајању светског првенства. Мислимо на Суботића, Падована и Душана Поповића. Од њих, младих и незрелих, нисмо то очекивали. И зато су нас они тим више одушевили. Партизанова неуништивост се наставља.

О томе разговарамо са учесницима тријумфа у Перту: Владимиром Павловићем, правником по образовању и тренером по опредељењу. Тај мудри човек лепих манира и необичне скромности је био тренер Партизанових пливача, данас ради са Мечкићем као кондициони тренер, а тај исти посао обавља и у репрезентацији, у тандему са селектором Николом Стаменићем. Ту је био и Александар Шоштар, први голман света, вођа данашње генерације Партизанових ватерполиста, једна посве изузетна личност. Не само по томе што ће сутра бити млади тата и имати диплому инжењера машинства већ по свом држању, памети, размишљању…

ПАВЛОВИЋ: Ми смо у клубу тријумф из Аустралије сместили међу лепе и драге успомене. Сад се окрећемо домаћем купу и првенству. У полуфиналу купа чека нас дубровачки Југ, а у првенству ћемо се рвати са Младошћу и Јадраном из Сплита. И све је неизвесно.

П. ВЕСНИК: Зар Партизан није фаворит за „дуплу круну“?

ПАВЛОВИЋ: Не! Ни до једног од ова два трофеја нећемо лако доћи, ако их и освојимо. Не треба заборавити Младост има три супераса: Милановића, Шименца и Букића, а ни остали нису без интернационалне класе. Биће тешко. Јадран има такође сјајну генерацију, можда никад бољу. Инвестирали су велики новац, желе трофеј. Зато морамо бити реални. Сад ћемо недељу дана одвести репрезентативце на висинске припреме, активни одмор, да бисмо касније заједнички кренули ка врху. Докле ћемо стићи, ко зна.

Уздржани капитен

Интересантно је да ни Шоштар није превелики оптимиста. Он такође све ставља у реалне оквире. Не прецењује ривале, а не потцењује ни могућности свога тима.

— У питању су нијансе — каже Шоштар. — Младост и Јадран имају веће искуство, ми ентузијазам младости. Наравно, не сумњам у квалитет саиграча. Али, знате како је, у тим мечевима одлуке понекад и једна ситница може да одлучи победника, превид судија или кикс. У играма је увек тако, ништа није егзактно. Некад одлучи сјајна игра целог тима, дешава се да појединац има велике тренутке инспирације као што је био случај са Игором Милановићем у финалу или нашим момцима током целог шампионата. Ко је могао да очекује да Поповић да 14 голова или да Падован и Суботић буду тако неустрашиви кад је требало преузети одговорност и шутирати. А, ето, то се догодило.

Интересујемо се зашто је Партизан дозволио да оду такви играчи као што су Милановић и Васовић (Андрића не спомињемо, он је шест сезона играо сјајно за Партизан и одужио му се). У питању су играчи од формата, уз то и врло млади.

Добијамо изненађујући одговор. Младост, односно Јадран су им дали такве услове да нико није имао срца да их не пусти. Партизан данас нема ту материјалну ситуацију да би могао да им и нешто приближно понуди. И они су отишли.

Срећом, изненађујуће брзо стасавају властите снаге. И тако су рођене нове звезде: Поповић, Суботић, Падован… Ваљда је то по оној народној: „Док једном не смркне“… И тако је овој тројици „младих лавова са Бањице“ — свануло. И то баш под врелим сунцем далеке Аустралије.

Комплименти, а паре…

У минулој години, кад су многи злонамерници предвиђали крах Југославије, наши спортисти су блистали, наметнули се свету да размишља и анализира тај „југословенски феномен“.

Поред Топића, Пајкићеве, наших кошаркаша и кошаркашица, Монике Селеш и Горана Иванишевића, рукометашица, стрелаца, фудбалера, ту су и они који нас никад нису изневерили — ватерполисти!

Зато слободно можемо рећи да је 1990. била златна година југословенског спорта, клупског и репрезентативног. Сетимо се само да су Партизанови ватерполисти освојили Куп победника купова Европе. Младост је била прва у Купу шампиона Европе. Репрезентација је освојила прво место у Купу нација, била је најбоља и у Сијетлу (САД) на великом међународном такмичењу — купу „добре воље“, да би, као круна свега, дошао и тријумф у Перту кад је сачувана титула светског шампиона

Интересујемо се да ли су ватерполисти пасторчад нашег спорта, каква су друштвена и материјална признања добили. И били смо изненађени непријатном истином.

— И наш одлазак на светско првенство је био доведен у питање — објашњава тренер Павловић. — Није било пара за авионске карте, играчи нису добили стипендије, запретили су штрајком и лако се могло догодити и да не будемо у прилици да бранимо титулу светског првака. Срећом, у последњи час, како то бива код нас, новац је негде нађен. Отпутовали смо…

Шоштар нас упознаје да селектор Стаменић, тренер Павловић за последње успехе нису добили од Ватерполо савеза Југославије или Савеза за физичку културу Југославије ни један динар на име награде. Они и њихове породице живе од личних доходака које су добили од клубова који су их уступили ВСЈ.

Свет у то не би поверовао. Ваљда и то спада у она наша југословенска „чуда“ — да заборавимо на тренере! Можда неко мисли да су им довољни зашећерени комплименти. А новац?…