Филип Давид, књижевник
Свакако најзанимљивији податак који смо чули у разговору са Филипом Давидом је — да је каријеру почео у „Партизановом веснику“!
Како се то догодило?
— Мој отац је навијао за Партизан, а његов велики пријатељ био је Никола Ћировић, члан тадашње управе. Једном ме је одвео на седницу, где сам упознао Бобека, Шоштарића, Шпица. Сећам се да су ме сви питали да ли сам рођак познатог хокејаша Давида (нисам!). У то време у школи сам добијао награде за новинарске текстове, па ме је Никола одвео у „Партизанов весник“. Тада је главни уредник Бошко Комненовић, а ја сам почео да пишем заједно са Зораном Поповићем, данашњим главним уредником „Спортског журнала“. Касније ме је факултет одвојио од листа, али нико ме никад није одвојио од Партизана…
Данас је Филип Давид уредник страних серија у Телевизији Београд, а био и је уредник драмског програма, емисија из културе. Написао је више позоришних и ТВ драма, објавио три књиге приповедака, добитник је Ракићеве и Андрићеве награде. Последњу књигу „Принц ватре“ објавио је 1989.
— Спортом се нисам активно бавио, али сам доста играо фудбал, онако аматерски. Такође сам једно време био активан у атлетици, у дисциплинама скок у вис и троскок.
Последњих година Давид не посећује утакмице на Стадиону ЈНА, али редовно гледа Партизанове фудбалере — у Телевизији Београд, приликом интерних преноса. И то увек у друштву двојице осведочених Партизановаца, новинара Захарија Трнавчевића и камермана Александра Радосављевића.
— Припадам оној генерацији навијача када је почињао ривалитет Партизана и Црвене звезде. Тада смо били у мањини, али сада, изгледа, више није тако. Наравно, најтеже ми је било када је Партизан губио, али су утеха били они чувени резултати: 7:1, 6:1, 6:0, 5:0. Данас и фудбалере, и кошаркаше и све остале пратим у штампи, на радију и телевизији и ништа мање не навијам него раније!
Наш саговорник жели да каже коју реч и о начину игре у Партизановој фудбалској екипи:
— Ја сам од оних који воле офанзивнију игру, какву рецимо имамо у кошарци, са Паспаљем, Ђорђевићем, Даниловићем и осталима. У фудбалском клубу нам недостају навални играчи који би били специјалисти за голове. Вероватно је то мука и оних који воде клуб, а надајмо се да ћемо, доласком Ђукића и Новака, имати тим који достојно може у Европу. Немам ништа против ни ако се изгуби, под условом да се играло храбро и ангажовано, без комплекса.
На крају, нисмо могли да прескочимо неке прогнозе, од фудбала па до хокеја:
— Звезда ће вероватно бити прва, али ми смо сигурно најбољи после ње. Очекујем да тако и остане. Од кошаркаша искористе пад форме екипе ПОП 84. За разлику од прошле, кризне сезоне, ове године играмо добро, ефикасно и атрактивно! Одбојкаши су изузетно квалитетни, а мало жалим због атлетике. Ту је Партизан, као и у хокеју, прилично нестабилан. Повремено неко бљесне на некадашње успехе и славу. У целини, Партизан је свакако најбоље спортско друштво у Југославији и тиме сам веома задовољан.