Доласком два Ђукића и Новака Партизан ће овог пролећа бити квалитетнији састав, али остаје питање продуктивније игре
Партизан сваки прелазни рок користи да би не само освежио већ и осетно ојачао своје редове. Клуб финансијски добро стоји, не жали средства кад треба довести нове играче. Ове зиме се вратио Владислав Ђукић, за нас проверени нападач, брз, агресиван, са инстинктом за гол. Такав играч је недостајао малокрвном нападу, он ће раздрмати Ђурђевића, то би могао да постане убојит тандем. Наравно, кад се у игри мало „осете“, односно уиграју.
Велики фонд играча је двосекли мач. Добро је јер су алтернације увек спремне да замене повређене и кажњене појединце из прве једанаесторице. То истовремено значи да они стандардни не смеју бити лежерни, морају се борити, трчати, играти тактички дисциплиновано, што је у модерном фудбалу веома значајно.
С друге стране, створити добру атмосферу међу играчима од којих свако верује да би „морао да игра“ није нимало једноставно. Ово знам из властитог искуства кад сам водио Партизан шездесетих година, онај славни тим „беба“ после Бобека и Бобе Михајловића. А тада је Партизан имао у својим редовима четрнаест потенцијалних репрезентативаца. Ко ће бранити: Шошкић или Ћурковић? у линији бекова Јусуфи је био неприкосновен, за друго место конкурисали су Дамјановић, Сомболац, Љуба Михајловић, Рашовић и Васовић су били стандардни али је било врло тешко одлучити се између Зорана Миладиновића и Бечејца, често и Боре Милутиновића, који је у „тактичкој интелигенцији“ и радијусу кретања био испред свих.
Шта рећи за навални ред? На десном крилу је био Звездан Чебинац, али и захвалнији мада мање даровити Мане Бајић. Владица Ковачевић је био ингениозан, Хасанагић расан голгетер са озбиљном алтернацијом у свестраном и брзом Вукелићу. Милан Галић је био ас без којег се није могао замислити тим. Пирмајер је имао место на левом крилу, играо је повучено, више је припадао средњем реду и тако је „отварао“ леву страну силовитом и незадрживом Галићу. А ту су још били Слишковић, као градитељ игре, и хитроноги Петровић.
Незадовољних је било на претек. Како одржати дух заједништва, добру климу међу играчима-конкурентима, здраву атмосферу?
Шошкићу то није непознато, кувао се у том лонцу као играч. Милош и Бјековић то не знају — никад нису били угрожени као стандардним првотимци. Милутиновић би морао да се присети да је и у његово време Партизан имао сјајне појединце на клупи и та зловоља је, макар и овлаш, морала да га додирује.
Зато и верујемо да ће се стручни штаб и у овој веома тешкој ситуацији снаћи. Милош је тренер кога играчи морају поштовати и волети. Он је антипод жандармског ауторитета! Воли дијалог, пун је разумевања и добре воље. Али… он је понекад и превише „мек“. Срећом, Бјековићев темперамент зна да прокључа. Нена уме да загреје атмосферу, дигне тон разговора, загрми… Шоле својом отвореношћу може да буде од велике користи у овом деликатном послу. Као велика Партизанова легенда не мора никоме да се удвара, није први човек, може да уђе и у вербални дуел са сваким играчем који на неприкладан начин покуша да разбије атмосферу.
Наравно, ништа мање важан посао је и питање уигравања новог тима, посебно повећање ефикасности. То је најболније питање овог тима који је и без појачања имао висок потенцијал. Зато је добро што стручни штаб инсистира на што већем броју утакмица током припрема. Наравно, тренинзи много помажу приликом уигравања, али су утакмице биле и остале „алфа и омега“ у стварању хомогености тима и игре.
Партизан никад није имао повољније околности за припремање „сутрашње екипе“. Извесно је да ће „црно-бели“ на крају бити вицешампиони, што значи да ће се у наставку играти без грча, биће могућности за сва испробавања без последица по резултат и пласман. Јер, не треба заборавити, ове јесени ћемо опет бити на европској сцени, а императив је освајање једног трофеја!