ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Јелена Генчић:
- Рођена: 1934. године
- Играла: 1948—1974.
- У клубу: Црвена звезда (рукомет) и Партизан (тенис)
- Репрезентативка: 1953—1963 (у рукомету) и 1963—1973 (у тенису)
- Занимање: помоћник телевизијског редитеља
Јелена Генчић је несумњиво један од најзанимљивијих и најизузетнијих женских ликова нашег послератног спорта. Пуних 25 година његов приврженик до самоодрицања посветила му је више него читаву младост. За то време бранила је нон-стоп боје нашег националног спорта у две потпуно различите дисциплине — рукомету и тенису. Тако се уврстила у најексклузивнији круг врхунских спортисткиња главног града које се на прсте могу избројити (Смиља Калушевић, Бранка Прелевић и др.). Посебну занимљивост представља чињеница да је паралелно носила дресове два највећа београдска клуба: Партизанов тениски и Звездин рукометни!
Одрасла у спортској породици (старији брат Драгољуб јој је био познати бициклиста, па млађи Лаза — атлетичар), од малих ногу је била окренута борилишту и игри. Одмах после рата, као ученица 5. београдске гимназије, истицала се у једном потпуно мушком спорту — фудбалу. Као голман, бек, па чак и центарфор у свему је била равна вршњацима. Тако је први пут и замакла за око људима који су тада водили бригу о младим талентима. Позвана први пут да се организовано бави спортом приступила је рукометној екипи Црвене звезде, у којој је све до 1963. била незаменљиви вратар.
Некако истовремено (1948. године) почиње и њена тениска каријера. На падинама Дедиња група дечака оснива клуб „Виогор“, чији се чланови баве фудбалом, атлетиком, тенисом…
Јелена Генчић је и ту свестрано ангажована. Већ је супериорни пионирски првак Београда у скоку у даљ и бацању кугле. Ипак, тенис јој, захваљујући Бранку Тодоровићу (доцније познати тенисер), постаје главна преокупација. Њен таленат убрзо запажа и Воја Ристић тадашњи тренер тек основаног клуба при Дому армије (доцнији Партизан). На његов позив Јелена Генчић облачи први пут „црно-бели“ дрес, који неће скидати више од четврт века!
Иако изразито даровита атлетичарка, због преоптерећености посвећује се искључиво рукомету и тенису који се преплићу у њеном животу пуних 15 година. Читаву деценију, од 1953. до 1963. незаменљив је голман рукометне државне репрезентације. Највећу радост доживљава 1957, на Светском шампионату на Ташмајдану, када заједно са својим другарицама осваја бронзану медаљу (иза играчица ЧССР и Мађарске). Почетком 1963. напушта дефинитивно рукомет и окреће се потпуно тенису, да би наредне деценије била незаменљиви члан наше женске тениске репрезентације. У том релативно кратком раздобљу досеже максималну перфекцију у белом спорту, чији је плод пребогата листа тријумфа: 3 пута је јуниорски првак Југославије, 2 пута сениорски, 8 пута финалиста државног првенства, 16 пута шампионка у мешовитом дублу и 5 пута у женском! С Партизаном осваја 8 пута екипни шампионат Југославије!
Поред изванредног спортског талента, Јелену Генчић красе изузетан спортски дух и морал. Сем у једном случају, у Суботици, никада за 25 година није одустала и без борбе предала меч (тада је то учинила због породичне недаће њене партнерке у дублу)! Чак и са сломљеном ногом, 1969. године, издржала је борбу до краја. А када је пре десетак година доживела тежак прелом ноге и повреду менискуса чак ни медицински стручњаци нису веровали у њен „кам-бек“. Упорна Јелена их је демантовала: вратила се тенису шампионски — освојила је и после тога титулу првакиње!
Скромна, доследна у самопрегорна у животу као и на терену, ова кубертеновски чиста спортисткиња није са 25 година бављења спортом никада примила никакву противнакнаду. Нису јој је ни нудили, да је не увреде. Знали су да би одбила. Уместо тога задовољство су јој причињавала путовања и упознавање далеких светова, људи и земаља што јој је користило у њеном доцнијем животном опредељењу и позиву. Завршила је Историји уметности и посветила се телевизијској режији. И тенису: потпредседник је Тениског савеза Југославије, али рекет још увек не испушта!