КРОЗ НАШУ ЛУПУ

„Вратићемо пролећни дуг нашим навијачима“, изјавио је Мирко Дамјановић, тренер Партизана уочи утакмице са ОФК Београдом. То обећање првог стручњака „црно-белих“ било је зов за навијаче овог клуба. И они су се одазвали. Али, тренерово обећање није испуњено. Партизан не само да није вратио дуг навијачима, већ га је утростручио играјући срцем а не главом.

Већ смо навикли да играчи олако дају изјаве. Њихова предвиђања мало ко узима озбиљно. Али, када говори тренер онда то поприма другу димензију. Такве изјаве се узимају у озбиљну оцену, њима се верује. Сасвим је логично очекивати да ће стручњак добро мерити своје речи, чувајући се сваког ризика.

Мирко Дамјановић није био категоричан у погледу исхода утакмице са „плавима“. Али, већ то што је обећавао да ће његови играчи „вратити дуг навијачима“ крило је у себи и ноту оптимизма, искру вере да ће ривал бити савладан, јер је прошлогодишњи дуг базиран на подели бодова. То се тренерово обећање није испунило. Они који су у то поверовали нису заборавили да су им њихови љубимци и даље дужници. Али, фудбалски учитељ није рекламни агент клуба. Он не сме обећањима — нарочито када за то има мало основе — да привлачи гледаоце на стадион, већ игром тима и резултатима.

Млади тренер „црно-белих“ уочи сусрета са тимом са Карабурме начинио је још један антипедагошки потез. Преко штампе је позвао селектора да дође на утакмицу и да се увери како су „Голац и Завишић озбиљни кандидати за репрезентацију“. А то је неозбиљно. Пре свега, сви знамо, колико јуче, и Голац и Завишић нису били сигурни за своја места у првој екипи Партизана. Срећом по њих и Партизан на старту првенства ти младићи су заиграли добро и готово постали стандардни првотимци. И, гле чуда, одмах после те мале безбедности у властитом клубу тренер хита да их препоручи за дрес државне репрезентације.

И сад се поставља питање из којих је побуда Дамјановић учинио ту грешку. Постоје само две инспирације: или премало цени наш државни тим или у свој осени квалитета Партизанових играча жели да оне успешније препоручи селектору. Наш разум одбацује ону трећу могућност: да се на најгори од својих могућих начина удвара играчима.

Али, слабокрвна игра против „плавих“ може се тумачити и тиме да су три најбоља играча, из различитих мотива, хтели најбоље да играју. Бјековић — зато што се на годину дана опрашта од публике, а Голац и Завишић да би се наметнули селектору. Искуство нам казује да су слављеници увек најслабије играли баш онда када су највише хтели. Тешко је присетити се који је репрезентативац на прослави златног јубилеја (педесетој игри у репрезентацији) добро играо.

Тако се догодило да се ова тројица радом водећих играча „црно-белих“ покажу у слабијем светлу, да играју испод својих могућности, па да собом повуку и остале и да све оно што је Партизан на овој утакмици приказао буде теже и од саме траве па стадиону ЈНА.

Сигурно је да су Дамјановићеве изјаве биле поплочане добрим намерама, али оно што су оне произвеле нарушавају његов углед. И нашкодиле су Партизану. Шеф стручног штаба Партизана није паланачки тренер чије се речи и акције не узимају озбиљно, већ права институција! Све оно што Дамјановић, као први тренер „црно-белих“ уради и каже имају своју тежину. Због тога он мора да буде опрезан, уздржан, са оштрим критеријумима и да у свакој прилици делује педагошки. Ово што је учинио пре утакмице са ОФК-ом било је управо супротно.