Микан Поповић на стази повратка

Када се једног октобарског дана 1970. године у Палати спортова на Новом Београду Микан Поповић појавио у дресу Партизана и „почистио“ са ринга неке много славније партнере, сви су се у чуду питали зар је тако раскошан таленат, тако дуго могао да буде у анонимности. У то време био је двадесетогодишњак, а његова егзибиција личила је па праву симфонију вештине и елегантних покрета. Лепушкасти Шапчанин, који је непосредно пре тог „ватреног крштења“ на великом рингу дошао у Партизан, на пречац је освојио и стручњаке и гледаоце.

Његово име тад није значило ништа. Али, су већ тог тренутка многи у њих видели наследника највећег у историји југословенског бокса — Мате Парлова.

Младић је схватио да је прва етапа његовог пута ка звездама успешно преброђена. Ускоро је дошло и прво признање. Селектори су му поверили дрес младе репрезентације. Први велики тријумф у Новом Саду. На турниру „Олимпијских нада“ освојио је прво место, а пред његовим вештим песницама, у завршној борби, поклекао је Мађар Едоч, касније прва узданица прослављеног тренера репрезентације Мађарске Ласла Папа.

Ипак, највеће искушење, те 1972. године, био је Букурешт и други шампионат Европе за младе. У румунској престоници нови подвиг. Освојио вицешампионску титулу. Стручњаци су били очарани вештином новопеченог Београђанина. Прослављени тренер репрезентације Румуније, Јон Попа, није се либио да призна како одавно није видео талентованијег боксера. А, он је у тренерској каријери однеговао безброј европских и олимпијских шампиона као што су Негреа, Добреску, Злберман, Алексе, Настак, браћа Куцов…

Било је очигледно да је реч о вансеријском борцу. Затим су уследила два меча и у најбољој гарнитури и сјајне партије у мечевима против СР Немачке. Та година 1972. била је година у којој је рођена нова звезда југословенског ринга. А, турнир под називом „Куп Странџата“ у бугарском граду Јамболу и златна медаља, само још једна потврда његових натпросечних квалитета.

Ипак, бреме славе било је сувише тешко за нејака плећа. Подвизи и ласкаве оцене уместо да буду стимуланс имали су, на жалост, супротно дејство. Шармантни делија у рингу, интелектуалац, кренуо је погрешним путем. Заборавио је на стару боксерску аксиому: само синтеза талента и мукотрпног рада доноси шампионске резултате.

Пут је даље знан. Ослонити се само на таленат кобна је грешка. Почео је све ређе да се виђа у дворани за тренинг. Попут нарциса веровао је да ће пред његовим именом сви падати на колена. Због тога је пораз у дуелу против неуког, али снажног Титограђанина Радуловића био врло драматичан. Кад се после класичног нокаута вратио свести његова прва реченица је била: „Остављам ринг заувек“.

Био је то тренутак слабости толико карактеристичан за момке који снагом своје даровитости жању успехе. А, после пада, и то је знано, само снагом воље и упорним радом може се вратити на стазу успеха.

Дани кризе брзо су прошли. Сазнање да у рингу нема непобедивих било је искуство које је дошло у прави час. Данас, то је поново Микан Поповић — будући наследник Мате Парлова. Недавно на турниру у Мађарској опет је блистао, пуним сјајем. Ласло Пап, који је био присутан, сетио се младића који је тако убедљиво испрашио његову звезду Едеча.

„Тврдио сам пре седам година да ће Парлов бити шампион. У Поповићу Југославија добија наследника.“

Пропустио је, многе шансе и године. Ипак, тек му је 24 лета. Значи још увек није касно да се прогноза великог Ласла Папа оствари.

Микане, сад опет ти имаш реч.