Коментар утакмице Партизан — Хајдук 2:3: После недопустивих грешака играча „црно-белих“ победа је на драматичан начин претворена у — пораз

Судија Максимовић је одсвирао крај утакмице а хиљаде навијача стоји и немо посматра поприште борбе. Људи укочених погледа, некако празно, гледају и још не могу да се снађу од шока. Па, све до мало пре изгледало је сјајно, весело, дивно… Чак су и влажни бичеви кише навијачима Партизана изгледали као нежно миловање, јер су Бора Ђорђевић и његови другови имали своје тренутке надахнућа. Партизан се бљештаво размахивао и шампионски тим Сплићана деловао је немоћно, изгубљено… И онда се догодило чудо, да, то је права реч за онај драматични обрт. За 15 минута готово сигурна победа, до тада бољег тима, на волшебан начин претворена је у — пораз!

Партизан је играо врло добро у првом полувремену. Хајдук се организовано бранио, сви су његови играчи били ангажовани да сачувају Мешковићев гол. Облак, Жунгул, Јерковић и остали нападали су своје противнике на сваком делу терена, улазили у дуеле, борили се, падали… Била је то оштра али крајње коректна борба. Домаћин је био разигранији, вештији и бољи тим у првом делу меча.

Још није био истекао десети минут наставка утакмице а Моца Вукотић је начинио такву великоиграчку бравуру да је стадион експлодирао од одушевљења. Интелигентно проигран од Боре Ђорђевића Партизанова „десетка“ је кренула да у слалому обилази играче Хајдука. Један по један, све сами репрезентативци, остајали су иза вештог Вукотића и када је ушао у шеснаестерац уследио је изванредно тачан ударац и голманов леви угао — 2:0! То је био најлепши тренутак меча! Мајсторија пред којом су и навијачи Хајдука морали да скину капу. Али, најлепши тренуци увек кратко трају.

Неколико минута касније почиње Партизанова драма. Све је било са толико ужаса и страве као у Хичкоковим филмовима. Још једном смо се уверили да Партизанова одбрана има „стаклену браду“. Прво су погрешили Козић, Пејовић и Истатов, затим је Антић. О, апсурда, хтео у свом шеснаестерцу да комбинује на кратко, опа је лопту благо додао Јерковићу и принудио га да изједначи резултат. Убрзо је уследио мајсторски ударац главом спретног Жунгула и пораз „белих“ претворен је у победу.

Нећемо рећи ништа ново ако још једном констатујемо да је Партизанова одбрана врло порозна, несигурна, лоше организована, скромна по играчким квалитетима и при томе још разметљива у понашању, лажно сигурна, ноншалантна… Повратак Пауновића значи много, али то није довољно за праву безбедност.

Партизан је у Пољској начинио подвиг. Али, то не значи да је и на свом терену требало играти са истим тимом. Комбинација са даровитим А. Тодоровићем на левом крилу има своје оправдање када се жели играти на нерешено, појачати средњи ред, али не и када се тежи победи. То исто важи и када се Голац нађе у дресу са бројем 8. Сигурно је да ће екипа хармоничније, па и ефикасније деловати ако Тодоровић буде играо уз Завишића, а на левом крилу буду Грубјешић, Бошко Ђорђевић, па чак и Живаљевић.

Тражити од Козића или Пејовића да иду напред, да организују нашу или угрозе противнички гол исто је што и терати веверицу да пузи по земљи. Они нису играчи таквог профила, немају тај квалитет и у правом су елементу само када су у дефанзиви.

По тешком терену и у оштром темпу Партизан није могао да се одупре физички боље припремљеном противнику. Сад се види да су „црно-бели“ без брзинске издржљивости. Доктор Павле Опавски је касно дошао. Резултате његовог рада можемо очекивати тек у другом делу првенства. Од њега и савета Џине Симоновског очекујемо много, толико да у будућности будемо лишени овако непријатних обрта, тих утакмица које доносе срчане ударе.

Пораз од Хајдука нас је бацио у очај, али не и у безнађе. Напротив. Уверили смо да овај тим има своју специфичну тежину, потенцијал који ће наше раздањење учинити белим.