ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Највећи тријумф који је један клуб могао да постигне — троструко узастопно освајање шампионске титуле (у годинама 1961 — 1963.) — донео је Партизану невиђено славље и огроман прилив нових навијачких маса „црно-белом“ клубу. Имена Шошкића, Јусуфија, Васовића, Галића и Ковачевића постала су синоним фудбалског мајсторства и вештине — симбол свега најбољег што је југословенски фудбал у том раздобљу имао!
У жељи да овај велики тријумф увелича изузетним спектаклом, а истовремено провери могућности ове генерације у окршају с неким од европских фудбалских великана, управа је позвала на пријатељски меч, у Београд, једну од најславнијих екипа нашег континента — европског и светског незваничног првака ФК „Милан“. Сусрет џинова одржан је 1. новембра 1964. на Стадиону ЈНА. Крцат стадион имао је прилике да поздрави излазак на терен легендарног Бразилца Амарилда, стандардних чланова изабране екипе „азура“ Малдинија, Давида, Требија, Радичеа и осталих ведета ове изузетне шампионске екипе.
Иако су многи прижељкивали, поред гарантованог спектакла, победу домаћег тима, ипак мало ко је у гледалишту веровао да ће она бити тако брза и толико уверљива. „Миланези“ су доживели праву катастрофу, која се одиграла у цигло 15 минута. Разиграни Ковачевић и Хасанагић несумњиви јунаци овог сусрета, изрежирали су већ у петом минуту неотклоњиви мат који је „пословођа“ (Ковачевић) разантним ударцем са 16 метара претворио у неодбрањив гол. Само пет минута касније Хасанагић је повисио на 2:0, а током наредних пет минута његово име се појавило још једанпут на семафору. Свака друга екипа после оваквог нокдауна на самом почетку игре примила би у наставку прави пљусак голова, али рутинирани интернационалци Милана успели су да се поврате из шока, да повежу своје разбијене редове и постигну два гола. Но, како је у међувремену Ковачевић на пас Виславског затресао и по четврти пут мрежу реномираних гостију, на одмор се отишло с резултатом 4:2.
У наставку игре расположени Хасанагић је још једанпут торпедовао вратара Милана, па је тако Партизан забележио једну од својих најблиставијих међународних победа (5:2), а Малдинијева екипа један од најтежих пораза у својој историји! Истина, опште славље и утисак покварио је, донекле, при крају игре, ратоборни халф гостију Бенитез који је из чистог мира испровоцирао тежак инцидент на терену.
Нажалост, као што то обично бива, младост „беба“ није могла да поднесе терет превелике славе. У овој 1963-64. години дошло је до претераног самозадовољства тима свесног своје снаге и чињенице да у земљи више нема достојног партнера. На тим ловорикама младићи су се мало успавали, што је било довољно њиховим ривалима да ухвате поново корак, а неким и да их претекну. Поготову Црвеној звезди, која је постала првак за ту сезону чак са 10 бодова више од Партизана који је завршио тек на петом месту!
Истини за вољу, овоме је много допринео и раздор у клубу који је изазвао кризу од врха до дна — како у управи тако и међу играчима који су се поделили у антагонистичке таборе. Епилог ових неспоразума био је Јусуфијев одлазак у ЈНА и Васовићев неочекивани прелазак у конкурентски „црвено-бели“ табор. Без ове двојице „црно-бели“ су у одбрани били бар за 50 одсто слабији него у претходне три сезоне и тиме треба тумачити њихов фијаско у шампионату.
Над Стадионом ЈНА почели су, после три године нечувених тријумфа, да се навлаче први тамни облаци…