У реванш сусрету Купа УЕФА, „црно-бели“ имају изгледну шансу за успех после 2:2 у Забжеу, али…: Специјални извештач „Спорта“ из Забжеа са меча Гурњик —— Партизан, Добривоје Јанковић, одазвао се молби наше редакције и представља вам великог ривала „црно-белих“ на стадиону ЈНА 1. октобра

Партизанов излазак на европску сцену био је врло успешан, па расположење према резултату „црно-белих“ у Забжеу против миљеника пољског фудбала, Груњика, заиста је неправедно помутити трагичним резултатским сломом у недељу на стадиону ЈНА.

„Црно-бели“ су у својој значајној ноћи прошле среде и забавили и узбудили наш фудбалски свет у дуелу са ривалом чије сте лице делом видели. Тврдим, само сте део Гурњиковог лица видели!

Играчка истина о Шармаховом тиму обавезује на очекивање: Партизану ће у реваншу бити двоструко теже него у стартном окршају!

Сакривена моћ

Партизанови момци су се из Пољске вратили с пуним правом на 2:2, а у одласку искрено су стрепели да на такво своје право и помисле. Одсуство са међународне сцене учинило је своје — Партизанова екипа деловала је на том ваздухоплову ка Шармаховом граду некако бојажљиво, прескромно, без манира екипе која ту и тамо, пред репортером или противником, може нечим и да се разметне. Задовољство је било путовати са тим младим момцима изванредног понашања. Утисак по утисак о њима води на необичан суд: многи од момака данашње генерације фудбалера „црно-белих“ нису ни свесни колике се спортске могућности крију у њиховим ногама. Они, утисак је нису ни учени ни научени да спознају сопствену моћ, и отргну се из једне имагинарне чауре, коју свесно признају за своје страшило. Неуспеси последњих година свакако су разлог томе, пораз одводи човека у страх од сопствене сенке…

У томе сам видео велики минус момака који не могу ни у најобичнијој ситуацији да изразе свој спортски шарм. А и тај њихов пут, и сваки корак од понедељка до среде је припрема за меч. Психофизичка стабилност пред утакмицу саткана је од хиљаду малих ствари, и у свакој фудбалер мора да доминира, никако ситуација над њим.

И то сам хтео рећи о Партизанова три дана у Пољској ма колико изгледало периферно у односу на деведесет минута због којих се путује. Деведесет Партизанових минута у Забжеу све видели и задовољство би било комплетније да је било бар 3:2, јер су „црно-бели“ против опасних Пољака то заслужили.

Тактика

Млади тренер Партизана Мирко Дамјановић је недељу дана пре меча у Забжеу видео на делу пољски тим, разрадио је својим момцима тактички план и све је схваћено у најбољем реду, уз један превид за који је образложење кристално јасно. Превид је: Партизан је меч почео мудро — чувао је лопту што дуже у поседу, али када би такав маневар успешно окончао бојао се чешћих јуриша на противничку половину. Било је јасно од првог минута да Шармах и другови морају да јуришају свом силом, јер тамо то публика једноставно — тражи. Пољаци су у салвама атаковали ка Истатову (али у превеликој жељи и грешке су честе), па многе њихове безуспешне нападе Партизан није кажњавао из страха да му се у позадини не догоди најгоре. Тек када су се наши момци осведочили да им је пред очима тим коме од њих подрхтавају ноге, дошли су до слободе у својим акцијама и то је била игра толико резултатски оваплоћена, да је било задовољство у новинарској ложи објашњавати пољским колегама ко је ко у Партизановом тиму. Позвасмо се и на образложење неуједначених вољних импулса „црно-белих“. Оно је: Партизанови момци су сами себи утиснули неспокојство, и из страха своје силне квалитете претварају у невешту изражајност. Страх од неуспеха је укорењен код момака „црно-белих“ и тај елемент заслужује најстручнију и најбитнију анализу људи који воде Партизан.

Реванш

Четрдесет хиљада ватрених навијача Гурњика буром протеста испратили су са терена своје момке и њихових јалових 2:2, али та дивна публика показала је своју величину када је салву аплауза упутила „црно-белима“, позивајући их до ограде игралишта да им изблиза каже велико „браво“ за мајсторије које су јој приредили. И да је тај меч имао треће полувреме Партизан би израстао у дива, јер би, ослобођен сопствене стеге после једног часа игре, заиграо на нивоу својих великих техничких могућности. Овако, остаје нови меч и из дана у дан расте Гурњикова жеља за „спас“ пољског фудбала, макар то било и у Југославији, на стадиону ЈНА.

Шармах и другови се не предају, они то никад не чине. У њиховој свлачионици, после сусрета, нервоза и понека међусобна псовка напрегнутих момака на терену, прерасли су у силну жељу, овако схваћену од репрезентативца Андреја Шармаха:

„Ми смо имали ужасан дан. Нас, уопште, ништа неће после Светског шампионата. У Партизану играју велемајстори, али безгранично верујем у Гурњик — јачи смо од Партизана!“

У питању је спортско веровање до границе фанатизма, у свлачионици после сусрета тихог, у реваншу — будите сигурни — најжешћег.

Гурњик није нерањив ривал, али његова историја у последњој деценији много говори. Пољска јавност није без разлога своју жижу интересовања усредсредила на један мали Забже, али велики Гурњик. Овај клуб је у последњој деценији одиграо 233 међународна меча и у својој историји је десет пута био шампион, одгајио је великог Лубанског, Горгона, Шармаха, Деју, Гзила, Фишера… У сударима са клубовима свих европских земаља, негативан биланс (за само један од укупно 18 мечева) Гурњик има против Енглеза. А пред њим су падали и Манчестер јунајтед, Манчестер Сити, Астон Вила, Коло-коло, Ајнтрахт из славних дана, загребачки Динамо и многи, многи други.

Хитри као хијена, ратоборни по потреби жељни голова као жедан капи воде, научени да својег идеје спроводе у најбржој игри — одлике су им. Прихватимо их зато као фаворите 1. октобра јер такав дочек заслужују, али нагласимо жељу: Партизан је схватио Гурњикову снагу, али то је прва велика прилика да рационализује своју неслућену моћ, јер Партизанов тим нема разлога да буде вејка на ветру.