Коментар утакмице Сарајево — Партизан (2:1): И ова утакмица је показала колико „црно-белима“ недостаје један висок, снажан вођ навале
Велики телевизијски аудиторијум могао је прошле суботе да се увери у сва одличја и мане садашњег тима Партизана. О врлинама нећемо говорити, јер је сасвим природно да их појединци и екипа таквог угледа морају имати. Али, о манама хоћемо.
Пре свега, Партизан је, по шансама, које су круна свих напора и умећа, морао ову утакмицу да реши у своју корист. На жалост, то се ни овога пута није догодило. Несхватљиво је како се мрежа није затресла у ситуацијама када су Вукотић, Завишић и Тодоровић били сами пред голманом Екмеџићем. Правдати то само пехом значило би помало гурати главу у песак. Прихватамо да је било и несреће, Али, дозволићете: то није прва утакмица у којој је Партизан на такав начин изгубио бодове, па се више не може говорити о одсуству среће, већ и нечег много реалнијег — вештине, умешности да се у завршној акцији дејствује најцелисходније. Нема навалног играча, па ни изразитог голгетера, који не промашује. У реду. Али морамо говорити о проценту промашаја и коришћења гол-шанси. У Партизану је тај проценат промашаја већ алармантан.
Ова утакмица и још више она злосрећна (са Слободом) јасно су показале да је овом тиму Партизана неопходан висок, снажан, брз центарфор, играч који би шутевима, скоком и игром главе напоре целог тима спретно претварао у голове. Овај навални ред пигмејских размера има појединце гигантског духа, великих идеја, али шта све то вреди када је за те играче пут од намере до остварења врло дуг.
Да се разумемо: проблем центарфора није само проблем „црно-белих“ или југословенског, већ светског фудбала. То је најтеже и најважније место у тиму. Често такав играч може да поседује и скромније знање, али мора да има осећај за гол и сјајне физичке предиспозиције. У том правцу стручни штаб Партизана мора да трага.
Ни одбрана Партизана не улива поверење. Повратак Пауновића много значи, али то није довољно за потпуну безбедност гола. Млади бек Врањеш је фин техничар, има бег, лак дриблинг, спретност, смисао за комбинацију али је мали растом и недопустиво спор. Још нешто: зато што се у баратању лоптом осећа сигурним начинио је неопростиву грешку код другог гола домаћина. Уместо да по кратком поступку шутне лопту што даље од свог гола непотребно је кренуо с њом у дриблинг, изгубио је и — Милић је био савладан. То је било кобно!
Умешно је овом приликом истаћи да је Радомир Антић играо позиционо врло лоше као „брисач“. По свом играчком профилу, знању и могућностима Антић би у новој улози могао далеко да домаши. Али, чини се да је улогу погрешно схватио. Сав је подређен конструкцији игре, напад га одвлачи напред и готово је неприметан у одбрани, посебно онда када је његова интервенција неопходна. Прави „чистач“, добро постављен, спречио би оба гола које смо примили. На жалост, Антић се у тим критичним тренуцима није налазио тамо где би могао да буде, па је корекција грешака саиграча изостала. А он је ту да анулира све грешке, да затвори све „рупе“ које противник начини у нашој одбрани. Надамо се да он, као искусан играч, то увиђа и да ће на следећим утакмицама играти онако како захтева то деликатно и врло захвално место. Ако му је Бекенбауер узор онда се види да је у Сарајеву био велики раскорак између ова два играча.
Бодови су изгубљени, али не и углед. Овај тим може више и то ће у преосталим утакмицама ове суморне јесени потврдити.