ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Миодраг Митровић:
- Боксовао: 1952 — 1963.
- У клубу: БК „Партизан“
- Категорија: бантам, перо
- Шампион: 1958, 1959, 1960, 1962. и 1963. године
Покојни Миодраг Митровић-Мића био је несумњиво један од највећих у плејади великана, које је у прошлости регрутовао из својих редова БК Партизан. Стални члан боксерске репрезентације Југославије одржао је својеврсне рекорде и трофеје у својој витрини каквима се могу похвалити само најизузетнији асови арене омеђене затегнутим конопцима.
Једини је од југословенских боксера који је досад учествовао на пет Европских шампионата — од Берлина 1955. до Москве 1963! На ревији најбољих боксера старог континента, 1959. у Луцерну, освојио је треће место и бронзану медаљу. Био је пет пута узастопно шампион Југославије у бантам и перо категорији. Два пута је постао победник традиционалног Меча шампиона (1958. и 1962), што значи да је два пута у каријери освајао наш највећи боксерски трофеј — „Златну рукавицу“! Читаву деценију није скидао мајицу с националним грбом!
Пре свега и изнад свега, борац од главе до пете, без мане и страха, Митровић је на јуриш освајао публику домаћих и иностраних рингова, неустрашивом агресивношћу која никада није знала за узмах, предах или предају. Због таквог офанзивног начина бокса био је љубимац публике од првог ударца гонга. У сваку борбу уносио је целог себе. Беспоштедно је срљао у окршај, не штедећи се чак на онда када је свима било јасно да има осигурану победу и да је његов гроги противник — најопаснији!
Због таквог отвореног начина боксовања, без калкулација, дугих опипавања и испитивања противника, дизао је стадионе на ноге и доводио до делиријума љубитеље племените вештине. Истина, због тога је понекад умео да доживи и сасвим непотребан пораз. Но, то му никада није сметало, нити је изменило његову урођену борилачку ћуд и нарав. Застати, повлачити се, избегавати отворен окршај, било је супротно његовом поимању бокса. „Ако буде требало, изгубићу мушки, на ногама, па и на коленима, али се никада нећу предати или избегавати борбу!“ — говорио је често својим млађим колегама, учитељима и обожаваоцима. И за све време док се борио у рингу ту девизу није напустио!
Понекад, у судару с најславнијим именима европских рингова (као рецимо с Италијаном Цампаринијем, Немцем Хубертом и сличнима) довољно је било да мало припази, да не срља, па да слави и убедљиву победу. А таквих победа и „скалпова“ било је на Мићиној ранг-листи више него много.
Није случајно један од доајена и најбољих познавалаца нашег бокса, пок. Милорад Гаковић-Сики, својевремено рекао:
„Мића је човек несаломљиве воље и бљештавих тренутака. Никада се довољно не зна шта све може да учини у рингу. Када се то најмање очекује у стању је да бљесне попут звезде, најсјајнијим шампионским сјајем и да формално збрише сваког који му се испречи пред песницама!“