ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

Коначно, дошла је на ред и сезона 1965/66, година највеће славе фудбалског клуба „Партизан“ и највећег тријумфа у историји југословенског клупског фудбала уопште. Први пут једна екипа из наше земље успева да се пробије на званичној интернационалној сцени до највиших висина — до самог финала Купа европских шампиона. Та част запала је у део легендарним Партизановим „бебама“!

Истина, те године је Партизан лоше стартовао у првенству (заузео је тек једанаесто место), па би отуд окаснели историчар могао да извуче погрешне закључке. Међутим, праву димензију тог парадокса изванредно саопштава летописац-савременик, тадашњи технички руководилац „црно-белих“ Станислав Попеску, који, у споменици издатој поводом 25-годишњице ФК Партизан, дословце каже:

„Та изузетна генерација, која је оставила за собом три узастопна освајања шампионске титуле, била је већ помало начета међусобним сукобима, опрхрвана бременом славе, па и нездравим ривалством. Играчки далеко најсупериорнији у земљи, презасићени и незаинтересовани, ти момци су постигли и имали све, сем интернационалне славе и доларских признања. У таквој ситуацији Куп шампиона им је дошао као поручен. То је био прави декор и мотив афирмације за колом су још једино жудели. Првенство је остало у другом плану, као узгредан посао који се морао отаљати, али није било важно како. Очи свих ‘беба’ биле су упрте само ка једном циљу — ка почасном постољу Купа европских шампиона!“

Жеља притајена, нескромна. У складу с њом и први кораци бојажљиви, стидљиви. Жреб им је одредио као првог противника не нарочито реномирану, али прилично тврду и неугодну екипу шампиона Француске, ФК „Нант“, коју је предводио тада најопаснији нападач „триколора“ — Гонде.

Први меч, у Београду (22. септембра 1965.), одигран по кишовитом, зимогрижљивом јесењем времену, привукао је мали број гледалаца и није наговештавао ништа сензационално. У слабој и неинвентивној игри све до пред крај резултат је био неодлучан, а тек у финишу разиграни Ковачевић и Хасанагић успели су да обезбеде предност од два гола (2:0). Иако су многи стрепели пред реванш у Нанту (13. октобра 1965.), Французи су једва ишчупали реми (2:2) и били су све време на ивици нокаута. Јунак меча био је поново Владица Ковачевић, па му је његов будући клуб Нант већ тада понудио уговор. Био је то истовремено и први наговештај да већ сазреле и рутиниране „бебе“ могу да учине нешто више на интернационалној сцени.

Следеће, кудикамо теже искушење, представљао је шампион Немачке — тим „Вердера“ из Бремена. Не нарочито славан ни реномиран, овај северњачки клуб је био типичан представник тадашњег немачког фудбала: робустан, тврд, силовит и безобзиран. Ове своје одлике демонстрирао је на веома упечатљив начин већ приликом првог окршаја, у Београду (9. новембра 1965). Не презајући ни од најгрубљих стартова, у једној растрганој игри на нож, „цепароши“ из Бремена су све до на 20-ак минута пред крај успевали да одрже за њих веома повољан резултат без голова. И када је разочарано гледалиште на Стадиону ЈНА већ помишљало да ће и ова шанса пропасти, на сцену је ступио Фахрудин Јусуфи. Тај неуморни момак, који је често умео да наметне ритам противнику и преокрене морал својој екипи, кренуо је изненада у незадржив јуриш дуж десне аут-линије, који је завршио још силовитијим шутом у противничку мрежу! А онда, као да је на терену постојао само један тим — у последњих 15 минута праве опсаде противничког гола Хасанагић и Пирмајер су још двапут затресли мрежу све безобзирнијих Немаца. Победа од 3:0 гарантовала је миран пут на реванш у Бремен. Нико тада није ни слутио у шта ће се тај излет изродити…