КОЗЕРИЈА

Мићко је један фини дечак. Увек насмејан, чупаве косе, слуша маму Софију и тату Миленка, а у крају га знају по малим мукама које има са школом (математика му поједе живот начисто) и по таленту за фудбал. Кад се његово друштво подели на два гола, у улици се сјати читав комшилук да гледа Мићка. А он само — преде, окреће друштво како волиш.

По уласку у тринаесту годину, многи су Мићковом тати Миленку саветовали да талентованог јединца одведе у један од познатих клубова, јер није било човека који овом мусавку није предвиђао блиставу фудбалску каријеру. После консултације са мамом Софијом и уз Мићково одушевљење, самоуправљач Миленко једног дана одведе свог јединца у велики клуб и предаде га на даљу надлежност — великим стручњацима.

Мићко поче редовно да тренира, а велики стручњаци из великог клуба ударише на сва звона како је Мићко таленат посебне врсте и да ће, као такав, уз њихову помоћ, сигурно догурати далеко, а врло вероватно и — још даље.

Пролазили су дани, недеље, месеци, две-три године. Тата Миленко је често посећивао тренинге: да види јединца како напредује и колико је још далеко од велике сцене.

„Знаш шта, сине, посећујући твоје тренинге стекао сам утисак да ви много више причате него што се дружите са лоптом“, рече тата Миленко Мићку једно вече. „Осим тога, никако да одгонетнем на којем ти то месту играш?“

„Играм североисточног бека“, одговори Мићко.

Оцу ту нешто није било јасно, утолико пре што у фудбалу постоје само два бека — леви и десни. За североисточног у животу није чуо.

Каснијим развојем догађаја, тата Миленко је дознао, из уста свог Мићка, да у фудбалу још постоје, леви и десни центарфор, први, други и трећи клин, задња, средња и предња линија, дупли центархалф (шта ли му је сад па то!), предњи центархалф и задњи човек (у даљен тексту „чистач“), повучено десно и завучено лево крило, шпиц играч, повучени центарфор… и тако даље и још даље — до бесвести и натраг.

Године су пролазиле, а од Мићкове каријере ни трага ни гласа. Очигледно — нешто је шкрипало као стари ћерам. У његовој улици нико није успевао да докучи шта је то што је Мићка укочило, шта је то што га је спустило и онемогућило у развоју. Свима је било криво јер, забога, у њега су сви без резерве веровали. Свим срцем су желели да успе, да његов таленат прасне, па да од тога и они имају користи, у виду, рецимо, једне пропуснице за понеку важнију текму.

Од свих, разуме се, најтужнији је био сам Мићко. Толико је волео лопту, толико је волео да дрибла, да пуца, да скаче, да даје голове, а кад оно, после толико времена, од свега тога ни трага.

А шта су у међувремену радили тренери (велики) из великог Мићковог клуба. Сламали су се од рада, сате и сате су утувљивали Мићку и његовим друговима шта је то леви, а шта десни центарфор, шта први, а шта други и трећи клин… И тако даље.

„Па зар Мићко није успео да схвати то што му причају велики тренери“, упиташе суседи тату Миленка једног дана.

„Како да не, Мићко све то зна. Боље говори фудбалски него матерњи језик“, с поносом одговори Миленко.

„Па што онда не игра“, изненадише се суседи.

„Не знам ни ја, мада велики тренери кажу да је Мићко у међувремену постао сјајан теоретичар. Једино је заборавио оно што је знао пре одласка у велики клуб.