Стручни проблеми: Да ли је Тодоровић истиснуо Ђорђевића? — Хоће ли Грубјешић искористити шансу или ћемо нестрпљиво чекати повратак Цветковића. — Бошко Ђорђевић све бољи

Сви знамо: три нападача Партизана истовремено се налазе у војсци! Вајкамо се што и поред добре игре губимо бодове, јер играмо неефикасно. А, при томе често заборављамо да су нам три одлична играча из навалног реда у војсци. Али, како народ вели — свако зло има своје добро. Јер, да ситуација није таква питање је када би шансу добили даровити младићи као што су А. Тодоровић, Бошко Ђорђевић и Грубјешић.

Аранђел Тодоровић је играч који показује изненађујућу зрелост у одигравању. Разноврстан је, вешт, духовит, брзо мисли и има идеја. Штета је што је мали растом и недовољно брз. Класичан „темпаш“. Да и то има био би европска класа. У сваком случају тај младић је велико освежење, лепо се развија и треба претпоставити да ће остати скроман и наставити да учи. У сваком случају овај момак све равноправније налази копчу са Бором Ђорђевићем и Вукотићем, па је игра „црно-белих“ све племенитија.

И сад се поставља питање: да ли ће Свемир Ђорђић успети да поврати своје место у екипи када буде скинуо униформу? То ће бити изванредна конкуренција и у таквом „трењу“ обојица морају напредовати. Ђорђевић има искуство опаснији ударац, Тодоровић — младост и дуге године пред собом.

Коме дрес са бројем 9?

Просто је несхватљиво какве су све грешке бившег и садашњег стручног штаба почињене са Ненадом Цветковићем. Доведен је као изразити голгетер, центарфор. И онда се у Васовићевој глави родила идеја да би могао бити „везни“ играч полутка која би дејствовала из средњег реда. О, апсурда! И „Цвеле“ се у новој улози осећао као шаран на кухињском столу. Затим је враћен на своје старо место, почео је добро да игра, све боље када је у Тузли добио фрактуру и био принуђен па паузира. Опоравио се и с тим су порасле и наше наде да ће почети поново да решета противничке мреже, а он је изненада отишао у војску.

Од тог момента дрес са бројем 9 често мења свог „власника“. Најчешће га облачи Момчило Вукотић. На жалост, Моца није аутентични центарфор. Само захваљујући томе што је играч ванредних способности он отаљава и тај посао, али то и није његов прави елеменат.

Павле Грубјешић је по својим физичким и техничким могућностима вођа навале. Само то и ништа друго. Чак не ни ударно крило, мада и на том месту може да послужи. Грубјешић је врло брз, продоран и неустрашив играч. Има скочност, мада не и технику ударца главом. Све су то елементи који су неопходни за играча у средишници напада.

У Енглеској би Грубјешић био класични центарфор. За фудбалера на том месту чак је добро да не зна много, јер онда решава ситуације по кратком поступку — шутира! Ако је техничар као Бајевић из Вележа упуштаће се у наставак комбинације, претерано ће задржавати лопту, непотребно дрибловати и многе ће акције пропасти.

Нема сумње: Грубјешић има одређени играчки потенцијал! По свом профилу је шпиц-нападач, па због тога дилеме не би требало да буде. Једноставно, треба га форсирати, веровати у њега, отрпети и он ће постати оно то од њега тражимо. Али, голгетер се не ствара преко ноћи. Чак су и Милутиновићу и Галићу, који су по таленту већи, било потребно време за адаптацију у новој средини док нису „прорадили“. Бору Костића је Звезда стрпљиво форсирала, па је тек после пет година постао први стрелац. Зато верујемо да је у Грубјешића вредно инвестирати време и стрпљење.

Бјековићева алтернација

Опасно је на основу две-три утакмице донети дефинитивне судове о младим играчима. Међутим већ то што су Симоновски и Калоперовић поклонили поверење младом Бошку Ђорђевићу нешто казује. Њиховом стручном оку није могло да промакне да овај дугоноги момак има смисла за игру. Понешто чак и од свог великог брата Боре. Сјајно шутира, вешто (мада доста споро) дрибла и добро центрира, лепо преноси игру на другу страну, прати акције и долази у шансе.

Бошко Ђорђевић је астеник. Покрети и реакција су му спори када се зна да има 21 годину. Не знамо какав му је витални капацитет, мада има врло поштен однос према игри, враћа се у критичним ситуацијама да помогне одбрани. У овом тренутку је драгоценији играч у дресу са бројем 11, него било који други, изузимајући Ненада Бјековића који је незамењив не само у Партизану, већ и југословенској репрезентацији. Разуме се, када би било правде!

Брат Боре Ђорђевића у старту има олакшавајућу околност: публика га је примила са поверењем, наклоњена му је, очекује од њега и то много значи за младог фудбалера. Сад остаје на њему да своју шансу искористи. Мора да схвати да је ово прави тренутак, па да се сав преда фудбалу, да убеди себе да мора да успе и да све своје снаге стави у ту амбицију да постане стандардни првотимац.

Још два играча заслужују да буду споменута. Новица Вулић, некада је својом фигуром античког дискобола пленио на стадионима само женска срца. Сада му из утакмице у утакмицу и скептици признају не само даровитост, већ и далек домет у развоју уколико буде наставио овако озбиљно и ангажовано да игра. Разуме се, има још недостатака али се то радом може отклонити.

Рефик Козић постаје све убедљивији на терену. Његов велики радијус кретања омогућава му да буде у свим фазама игре: када се бранимо, припремамо или завршавамо напад! То је велики квалитет. Осим тога Козић је играч који најбоље игра главом у Партизану. Снажан је, доста брз, оштар, покретљив и помало наиван у одигравању. Наиме, не уме да скрије намеру, мада пред собом има узоре у Бори и Вукотићу.

У сваком случају, Козић тек сад почиње да најављује своја велика права у нашем фудбалском спорту. Добро за Партизан и репрезентацију.