КРОЗ НАШУ ЛУПУ

После утакмице Црвена звезда — Партизан (3:1) спортска редакција телевизије Београд приказивала је магнетоскопски снимак најинтересантнијег дела дербија у трајању од једног часа. У студију су поред репортера Марка Марковића били и капитени екипа — Благоје Пауновић и Драган Џајић. Повремено су коментарисали моменте тог сусрета. Једног тренутка Пауновић је врло проживљено рекао: „Да када смо изашли на терен нама су се ноге одсекле“.

Када то каже вишеструки интернационалац онда је то нешто над чим се мора замислити стручни штаб Партизана. Јер, ако се некоме ноге „одсеку“ то значи да тај не верује у себе и своје моћи, да се плаши противника, односно боји удара судбине. Трема, страх од противника и онога што на спортском борилишту коже да се догоди, сигурно је да није нешто позитивно. Напротив, то спутава играче уноси немир и тада се увек пружа мање него што се објективно може.

Сасвим је извесно да ова генерација фудбалера Партизана има комплекс Црвене звезде. Од њега се не може очистити тек тако што ће им се рећи: не бојте се, играјте како знате, нису они непобедиви. Зато је потребан дужи рад психолога, па серија добрих игара и резултата, успеха који враћа самопоуздања и доноси спокој.

Један од бројних задатака свих људи који раде са играчима је и тај како ове младиће растеретити тог комплекса. Јер, сад је већ сасвим јасно, Партизан не губи утакмице зато што је Звезда боља, бар не ова данашња, подмлађена и са тројицом асова већ зато што Пауновић и остали не верују да су равни или чак и бољи од свог традиционалног ривала.

Нико не тражи да камила прође кроз иглене уши. Али, победити Звезду данас не спада у подвиг нарочите врсте, јер и она још тражи себе, извршила је смену генерација и тек треба да се формира. Додуше, ни Партизан још није консолидовао своје редове али је ипак у нешто повољнијој ситуацији. Тога дана несрећа је била што је Бора Ђорђевић био повређен, а Вукотић кажњен, па је то још увећало онај страх који се због неуспеха увукао међу младиће у црто белим дресовима.

Самопоуздање је суверено у човеку код спортиста је то посебно значајно. Али ако је неко већ годинама одгурнут у последње редове статиста у првенству и купу онда се да разумети тај страх од одговорности и респекта према противнику, односно помањкање самопоуздања. Зато је потребно учинити све да фудбалери „црно-белих“ схвате да могу бити у позадини али никад неће имати споредну улогу у југословенском фудбалу.

Последњи пораз нема трагичне последице. Он је само једна карика више у низу непријатности коју наши стрпљиви навијачи доживљавају ове јесени. Једна одлучна рука могла би да заузда судбину Пауновићеве чете. Потребу сарадње са психологом сада ваљда увиђају и наши стручњаци.

Свако своје страдање цени тежим него туђе. Ми мислимо да је Партизанов пад на табели нешто најгоре што је могло да снађе један клуб таквог угледа. Али победе и пораза су у фудбалу вечне ствари. Међутим, треба одвојити ударац од самоударца. Ту је главни проблем Партизана. Тај самоударац је оно што пада на душу стручњака и играча. Он је често опаснији и од најспремнијег противника и да бисмо остали поштеђени од тога потребан је заједнички напор, велики рад, морал и вера у оно што мора доћи. А раздањење ће доћи!