… Милић и О. Петровић променили дресове. — Да је Козић од почетка играо халфа. — Са Вукотићем и Бором Ђорђевићем (здравим) друкчије би певало наше звоно

Још једном је у току само једне недеље доказано да је најтеже и најлепше бити навијач Партизана. Изгубили смо фудбалски дерби од анемичне Звезде, тачније победили смо сами себе, да бисмо после седам дана уживали у тријумфу наших кошаркаша над тим истим ривалом. Тако један спорт враћа оно што нам други узме.

Али, приђимо аналитички оном несрећном резултату — 1:3. Осветлимо још једном, на објективан начин, све оно што нас је натерало да спустимо заставе на пола копља.

Проблем голмана

Одласком Ћурковића остало је отворено питање голмана. Треба се присетити: са тим голманом ми смо освојили јесењи део првенства сезоне 1970/71. године. Затим је Ћурковић отишао у војску и ми смо показали вртоглав пад на табели са истом екипом, али без великог голмана. И то је већ био знак озбиљног упозорења за управу. Било је јасно шта значи место голмана у тиму. И уместо да се одмах ишло на тражење правог наследника Ћурковићу (који је већ имао усмено одобрење да ће бити пуштен уколико жели да оде у иностранство) прибегло се најгорем од свих могућих решења: доведен је Миодраг Кнежевић, искусни голман нишког Радничког! Касно. Кнежевић је већ био звезда на заласку.

Нервозно се покушало са Фуртулом. Сва поређења са Ћурковићем била су поразна за остале. Затим је Васовић одбио даровитог Свилара, па је доведен Благоје Истатов. Одлични голман друге лиге дошао је из малог града у велеград, из малог клуба у велики. Период адаптације, праћен несређеним породичним приликама (није добио стан, па му је породица још у Прилепу), трајао сувише дуго. Кажу да се са њим није довољно интензивно радило, па тако још није оправдао свој долазак.

Златан Милић је млад голман, без искуства, а са још неодређеним начином одбране гола. Против Звезде је примио други гол, који му је Филиповић дао на тај начин што му је лопта клизила низ цеваницу од колена до стопала, па је шут био без снаге. Затим је на том мечу непримећеном Џајићу дао могућност да се истакне: примио је гол са 25 метара зато што је „напамет“ пошао у десну страну, а није бранио онај „свој“ угао. Лопта је била млака и само добро „резана“.

На другој страни Огњен Петровић није начинио ниједну грешку, а одбранио је неке ударце за које га нико не би кривио да је примио голове. Ето, и поред тога што смо на том мечу били неубедљиви могао је резултат да буде и другачији само да смо са нашим ривалом изменили голмана.

Козић није полутка!

Златко Чајковски је био најбољи десни халф Европе. Никад леви! Још мање је могао успешно да игра полутку. А, ето наш стручни штаб је на тако важној утакмици експериментисао: стављен је Козић на место леве полутке (!?) и од одличног одбрамбеног играча начињен је слаб нападач. И да несрећа буде већа уведен је у игру млади, спори и неокретни Томић, који је требало да надскаче Филиповића. Каква грешка! Примили смо тако два прва гола и тек онда је уследила замена. Касно! Стручњаци су то морали да знају пре него што су на тако драстичан и поразан начин натерани да увиде своју заблуду.

И то је допринело нашем поразу. Да је Козић одмах играо на свом месту питање је да ли би Звезда дала прва два гола, а можда би неко од нападача из оне дивне шансе коју му је Бора Ђорђевић створио изједначио резултат, јер је он пуцао баш као одбрамбени играч, а не као нападач. Зато је то била двострука штета.

Без Вукотића и Боре Ђорђевића

Тако је то у фудбалу: један непромишљен потез доведе у питање не само судбину утакмице, већ и рад од неколико месеци. Да је Вукотић умео да контролише себе када је онако аматерски наивно саплео играча Вардара не би добио други жути картон и играо би на дербију.

На тој истој утакмици Бора Ђорђевић је истегао мишић и изишао из игре. То је био лош предзнак уочи дербија. Вукотић је био на трибинама, а Бора Ђорђевић је залечен покушао да помогне. Било је јасно да по онаквом терену мајстор његове вредности више заварава него што може да пружи. И опет је интервенција са клупе дошла касно: у 70. минуту замењен је Ђорђевић и уведен млади, агресивни Сима Николић.

Са Вукотићем и здравим Бором Ђорђевићем другачије би певало наше звоно. И питање је да ли бисмо изгубили меч, чак и поред свих грешака које смо починили са Козићем, односно Томићем, слабих интервенција голмана Милића и оних пропуштених шанси. Али, то је већ историја. Ако смо сиромашнији за једно радовање богатији смо за једно искуство.