После јесењег првенства: Последњом победом у првом делу првенства Партизан је уверио све скептике да му је место у горњем делу табеле. — Од стручног штаба се очекује анализа, план припрема и визија Партизанове нове сутрашњице

Игром која није опчињавала али је импоновала фудбалери Партизана су се опростили од својих навијача на задовољавајући начин. У заиста невероватно тешким условима терена и времена играчи оба тима уложили су максимум залагања, жеље, знања и умећа да би се рехабилитовали пред великим телевизијским аудиторијумом и своје навијаче уверили да заслужују да се о њима лепше мисли.

Партизан је у томе био успешнији ривал. Унео је у игру све што је могло да се инвестира да би се остварила победа. Било је задивљујуће гледати како се боре ти момци по блату, клизавици, киши… Како не осећају хладноћу, мокре нога, влажне дресове. За Бору Ђорђевића и другове постојала је девиза: живети или умрети! И храбро су остали да живе и да нас у наставку првенства и касније учине радоснијим него што смо то били ове јесени.

Кад мотив формира игру

Партизан је у страху од последњег места био изузетно мотивисан. Да су момци током свих дивних дана ове јесени играли са таквим ентузијазмом, моралом, жељом за победом сигурно је да би „црно-бели“ били у самом врху табеле. Али, изгледа да је требало да догори до ноката да би се они тргли и свима пружили, на убедљив начин, доказ да заслужују да буду више поштовани од познавалаца фудбалске игре.

Од првог минута Београђани су кренули у јурише. Видело са да су узели судбину у своје руке. Хтели су гол, желели су победу. Трчало се неуморно, борило, падало, устајало и опет јуришало. Није било изгубљене лопте. То велико хтење спонтано је формирало игру: Партизан је играо отворено, нападачки, настојао је да створи шансе и да их реализује.

Можда у тој игри није било стратешког плана, мада је сигурно тренер Калоперовић организовао игру у правцу напада, али је сваки појединац знао који пут води успеху и тако су градили победу. То је била игра у грчу жеље за победом, тешко психолошко оптерећење за Пауновићев тим, па самим тим резултатски убедљива победа добија димензију више.

Анализа, план, визија…

Сад управни одбор клуба очекује од стручног штаба анализу те кризе која тако дуго држи екипу великог угледа и малих резултата. Симоновски и Калоперовић су нове личности али је сигурно да имају свој угао гледања. Можда ће праве оцене доћи од Атанацковића, Вилотића, Вукелића, Минде Јовановића и Дамјановића, тренера који су дуги низ година чланови тог штаба знају и сваки је на свој начин до принео томе да се Партизан нађе ту где је данас.

Само права дијагноза може да омогући у праву терапију, оздрављење једног клуба високог реномеа који је пао на ниске гране. Разуме се, у тој оцени стручњака биће и самокритике али поред тога биће осветљено све оно што је допринело да пад буде окомитији. Реч истине отворено казивање, право сликање ствари допринеће да Партизан изађе из кризе и већ наредног пролећа најави боље дане.

Више се нико не може заклањати иза оне већ отрцане фразе о томе како је безумно распродат „бриселски“ тим. То већ припада музеју. Последице су се могле правдати четири-пет година али не и осам. Треба ставити под лупу рад омладинске школе, шефова стручног штаба и сваког тренера понаособ.

План припрема и све оно што треба учинити током осамдесет и више дана, односно до 2. марта, мора бити презентиран управном одбору клуба, јер се у савременом фудбалу више не сме и не може импровизовати.

Као један вишенедељни задатак пред Партизановим стручњацима се поставља питање дугорочног плана, једне визије како се Партизан педагошким, зналачким радом и стручним вођењем може вратити на пут старе славе. За тренере је практични рад на терену, бар за ову годину, завршен. Сад почиње онај други, подједнако тежак и одговоран.