Медитативни тренуци Партизановог аса: Да ли ће селектор Младинић вратити Бору Ђорђевића у репрезентацију. — Питање је које интересује многе, а не само навијаче „црно-белих“

Један од оних који ја вероватно сам био поверовао да је за репрезентацију и заувек отписан, добио је нову животну шансу: Бора Ђорђевић, данас једини Партизанов велемајстор, нашао се на списку савезног капитена А. Младинића. Иако је за сваког дошао и по мало неочекивано, тај позив ни за кога није и нелогичан, јер је Ђорђевић одавно увршћен у оне који познају „душу“ фудбалске лопте. Питање је да ли ће Ђорђевић успети да искористи свој нови животни тренутак, који је уз то дошао управо у тренутку његове фудбалске зрелости. Видеће се зацело да ли је он дошао у тренутку и његове психичке зрелости?

У свему је журио тај пркосни момак разбарушене косе и дечачког изгледа: љубав га је сустигла већ у младалачкој седамнаестој, да би одмах потом дошла женидба и син. И у фудбалској вештини и слави је побегао својим вршњацима: он је играо заједно са Васовићем, Ковачевићем, Миладиновићем… — готово као дечак.

Можда је све то учинило да његов колосални таленат остане само у свом наговештају, скривен у његовој растом невеликој али фудбалски раскошној и одвећ моћној фигури која је исувише мало дала — колико је то пута речено! — у односу на оно што је могла дати. Имао је тај шармантни момак и својих нешармантних потеза… а кад се свему додају и повреде које су на њега немилице насртале, онда његов мршави биланс изгледа помало и логичан.

Бошко и Влада — као опомене

После овог кратког пресека његове прошлости, занимљиво је очекивати његову будућност: понекад се, наиме, у животу подоста од пропуштеног да и надокнадити, Ђорђевић је и физички и психички ојачао, па се из те нове чврстине и искуства може очекивати и његово стварно фудбалско васкрсење.

Једном је Бора у једном свом искреном монологу — одиста он је сав истина, онако детињаст и сетан — рекао:

„Да је доста мог фудбалског времена прошло, најбоље говори пример мог млађег брата Бошка, који је већ са мном у првом тиму… А млађи је од мене читавих осам година — кад сам ја био репрезентативац он је био десетогодишњи шврћа. Ето, мој брат ме стигао фудбалски, што је моја велика радост, и што је, на крају крајева, и добро.

А мој син, осмогодишњи Влада, ми не „дозвољава“ да више ишта пропуштам у фудбалу. Кад би његов тата сада неком несрећом морао да престане да игра фудбал, он од целе татине каријере не би имао никакве користи…

Ово су одиста довољно моћни мотиви да Борин повратак у репрезентацију буде његова нова велика серија која би могла да остане и упамћена.

У речима овог пријатног сабеседника, уочили сте тако и жал за оним недореченим и неисказаним; уочили сте у њему неке неизгорене, нераспламсале ватре… И, некако само од себе, намеће се и питање: ако је каријеру једног шармера — Шекуларца — уништила његова неукротива и несређена природа, и ако је каријеру једног принца — Милутиновића — умањила и окрњила његова свирепа болест, зар је каријеру једног Ђорђевића морало да упропасти нешто што је по својој тежини далеко од оба претходна случаја?

Будућност је, ипак, лопта

Једно медитирање Боре Ђорђевића као фудбалског професионалца изгледаће помало и нестварно, и откриће зацело једну поштованом читаоцу можда и непознату страну фудбалског спорта.

„Разуме се, да нисам волео фудбал, ја не бих ни почињао да га играм, али мени често дођу напамет и друге ствари. Рецимо: зашто се не бавити неким другим лепим а истовремено и корисним занимањем.“

У фудбалу може да се постигне много — слажем се. Чак и материјално. Али у фудбалу постоји и нешто што у другим професијама и не постоји: могућност да у само једном моменту изгубите готово све. У само једном старту деси се повреда, и завршава се каријера, и већ за месец дана за голу славу — ако вам је она уопште остала — ви не можете да купите ни хлеб ни со. Сем у фудбалу, где то још има?

Ово је очигледно остало од оних силних разочарања насталих у сукобу са Партизаном — када је требало да Ђорђевић потпише нови уговор, он се цењкао.

„Како човек да се не цењка!? Од дванаесте године живота играм фудбал, а немам никакве сигурности“, резигнирано каже Ђорђевић.

Онда се смири окрећући се оно ме што би у данима ближе будућности могло да буде.

„Ипак, на страну медитирања. Морам да искористим оно што могу, а оно „да сам“ не може да се искористи…“

Дакле моја будућност је лопта, и ја прво морам да искористим ову шансу у репрезентацији. Знам да би све изгледало далеко лепше да сам играо на Светском првенству… А после репрезентације ћу…

Застао је. Нестало је оне брзоплетости лепих младих година.

Уосталом важно је да се понекад у животу подоста од изгубљеног да надокнадити.