У периоду петогодишње кризе (1965—1970) која је захватила фудбалски клуб „Партизан“, као што смо у прошлом броју рекли, бљеснула су и два светла тренутка који су донекле вратити веру и наду навијачког табора „црно-белих“ у боље дане и светлију будућност. Први, описан у прошлом наставку, тријумф у новооснованој Лиги летњих шампиона догодио се крајем јула и почетком августа 1969.
Други, много значајнији одиграо се јануара 1970. године на великој зимској турнеји „црно-белих“ фудбалера по земљама Средње Америке, тачније на грандиозном Пентагоналном турниру у Мексику на коме су поред Партизана учествовале још четири изванредне екипе: шампион ЧССР, Мексика и Бразила — Спартак из Трнаве, Гвадалахара и Ботафого и као пети учесник комплетна репрезентација Мексика која је само неколико месеци касније стартовала на 9. светском фудбалском шампионату!
Иако су сви ови тимови апострофирани пре старта као потенцијални фаворити и дочекани с много већом помпом, а Партизан стигао после свих и имао најмање времена за припреме и аклиматизацију, ипак се на крају догодила сензација — „црно-бели“ су у изванредном стилу одиграли све своје мечеве на овом монстр-турниру, сакупили на крају највећи број активних поена и тријумфално први прошли кроз циљ.
Била је то више него сензација која је снажно одјекнула не само у земљама Латинске Америке, већ и у читавом фудбалском свету. Утолико више што се наша национална екипа није квалификовала за предстојећи светски шампионат, док су у тимовима Ботафога и Гвадалахаре играли многи репрезентативци Мексика и Бразила који су већ били визирали пасош за завршне борбе Купа Жила Римеа!
Први противник, тим сјајних чехословачких репрезентативаца Адамеца, Куне, Хрдличке и других — Спартак из Трнаве — био је и најтврђи орах зато што су наши фудбалери били још уморни од пута. Иако је Партизан водио све до пред крај (1:0), због преморености морао је у завршници да поклекне и да се задовољи само ремијем (1:1).
Други испит је био још тежи. Супарник је био један од главних фаворита турнира, мексички шампион Гвадалахара, који је четири године раније декласирао „црно-беле“ (4:1), па су тамошњи навијачи очекивали да ће се историја поновити. Али овог пута су се преварили у рачуну: један сасвим нови Партизан, силовит и до крајности борбен, успео је да тријумфује (2:1) под ретко ненормалним околностима. Наиме, домаћи арбитар је после вођства Београђана искључио двојицу играча и приморао деветорицу „црно-белих“ да се дивовски рву с једанаесторицом противника!
Јасно, ова херојска победа је не само отшкринула врата нашим фудбалерима ка коначном тријумфу већ им је прибавила и свеопште симпатије мексичких љубитеља фудбала. А када су у наредном окршају напустили бојно поље непоражени чак и од најјаче мексичке националне селекције (меч се завршио без голова — 0:0) читава јавност постојбине Астека нашла се листом на страни Београђана пред одлучујући окршај с фамозним „кариокама“ из Ботафога.
Ипак, у предвечерје одлуке већина је веровала да је екипа Марија Загала покрупан залогај чак и за тако добру момчад каквом се представио Партизан. Још једном су прогнозе пале у воду: пред захукталим „црно-белим“ ваљком пао је и славни Ботафого (0:1), упркос чињеници да је дуго играо са играчем више пошто је судија искључио Љубу Михајловића!
Велики позлаћени пехар, искрене честитке противника, високе оцене организатора и мексичке штампе и бројне понуде менаџера за нова гостовања на тлу Јужне Америке биле су само увертира у велико славље које је достигло врхунац тек на Сурчинском аеродрому када су масе одушевљених навијача с високо уздигнутим црно-белим стеговима тријумфално дочекале јунаке из Сиудад Мексика: Ћурковића, Радаковића, Дамјановића, Ђорђевића, Пауновића, Михајловића, Бајића, Петровића, Хошића, Вукотића, Катића, Бјековића, Ђорђића и Марића.