Свемир Ђорђић опет међу нама: По одслужењу војног рока љубимац публике вратио се на своје место — у тим коме свим бићем припада. — Како је Ђорђићу била угрожена играчка каријера? — Од Чепина, преко омладинске репрезентације, до Партизана. — Како то Свемир може да постигне гол директно из корнера…
Навијачи са ватреног „југа“ зову га „Шпанац“. И они, у овим Партизановим неродним годинама, радо враћају сећање на турнир у Валенсији и утакмицу са Индепедиентеом, када је Партизанова полутка примила лопту негде око средине терена; у слалому ватреног фламенга „нанизао“ је пар противничких зачуђених фудбалера и са тридесет метара разорним шутом погодио сам рогаљ! Непоновљиви гол, шпанска публика, која поседује врло осетљиво чуло за лепо, листом устаје на ноге и дуго аплаудира у заносу; противнички играчи су направили шпалир, дуго пљескали чарима лоптачког тренутка и мајсторству, тако да је утакмица била прекинута пет минута! Затим је исти играч по десној страни идеално центрирао, да би минут доцније погодио стативу… И тако — читаво вече. Од тада га зову „Шпанац“.
Мора да сте се досетили, те враголије, тај мајсторлук дело су Свемира Ђорђића, који се недавно вратио са одслужења војног рока и, одигравши веома квалитетно пар утакмица, понео назив — тренутно најбољег везног играча „црно-белих“. То је помало и чудно, уз податак да Ђорђић није играо још од новембра 1973. године.
„Тачно од тада“, каже Свемир, „јер ме је тад Дамјановић потпуно удаљио из тима, нисам био чак ни резерва, био сам отписан. Драго ми је да сам овим добрим играма демантовао све скептике на челу са Дамјановићем. Иначе, у војсци сам редовно тренирао са фудбалерима „Мачве“ и користим ову прилику да захвалим мојим бившим старешинама које су ми изашле у сусрет по питању тренинга. Последњих месец дана пред скидање униформе са мном је радио и тренер Атанацковић, тако да сам брзо достигао жељену форму.“
Онизак је, али ведра духа и одмерене речи. Пријатан је саговорник, радо говори о Партизану и о својим плановима. Каже, воли Партизан пре свега, остаће у њему док осећа да може да измамљује аплаузе са „јужног“ дела стадиона. Недавно се уселио у нови стан, тако да је решио најбитније питање будућности себе и своје породице. Само, напомиње, једно му је жао: што ова генерација није освојила бар један значајнији трофеј, да их навијачи памте по добром…
Од Чепина до Београда
Рођен је у Чепину крај Осијека, никад се није патио у младости, а од малена је умео да уради са лоптом сијасет тога, што његови вршњаци нису могли. Почео је у локалном Пролетеру, док га на пионирском турниру у Бору није запазило далековидо око Миљана Миљанића и — убрзо је заиграо у омладинској репрезентацији наше земље, заједно са Каталинским, Аћимовићем, Мутибарићем, Трифуном Михајловићем… Навијао је од малих ногу за Партизан и жеља му је била да приступи „црно-белим“, али — 1966. Вујадин Бошков је био предузимљивији и Ђорђић облачи дрес новосадске Војводине. Наредне сезоне је у Купу европских шампиона пружио низ одличних игара, против Адмире, Атлетика, Селтика. Лоптао се у оној златној генерацији новосадских момака скупа са Такачем, Тривићем, Пантелићем, Нештицким, Саваћем…
Судбина има чудне путеве и методе свог деловања. Умешала је своје прсте и у случају Свемира Ђорђића и — овај момак 1968. године прелази у Партизан. Играо је још у време Ћурковића, Хошића, Радаковића, Катића, Ковачевића. Тако, у грубим потезима, изгледа лоптачки животопис Свемира Ђорђића.
П. ВЕСНИК: Какву сте ситуацију затекли по доласку из ЈНА?
ЂОРЂИЋ: То су били тренуци изласка из приметне депресије и бег са понора дна табеле, где је екипа доспела у првом делу шампионата. Другови и тренер Калоперовић су ме примили са пуно поверења, доспео сам у здраву средину, погодну за плодан рад. Сматрам да гро заслуга за излазак из кризе припадају, наравно поред свих играча — тренеру Калоперовићу и Симоновском.
П. ВЕСНИК: Амбиције у наредном првенству?
ЂОРЂИЋ: Враћају се Бјековић и Цветковић, ту ће бити још неко играчко освежење као рецимо Ђуровић, тако да ћемо имати јачи тим од данашњег и идемо на суви врх табеле. У свом првенству тежимо што бољем пласману и — победи над Црвеном звездом следеће недеље.
П. ВЕСНИК: С којим сте играчима најбоље сарађивали на терену и које сте најрадије гледали?
ЂОРЂИЋ: Најбоље се допуњујем са Бјековићем, не мали број голова смо дали из два потеза. Највише су ме импресионирали својим фудбалским умећем Скоблар, Тоза Веселиновић и Бечејац.
Скица за играчки профил
Игра везног играча на само њему својствен и лаган начин тако да се гледаоцу чини да је све што он изводи лако и лепо попут питке дечије песме. У игри се служи обема ногама, дриблинг је довео до савршенства, дрибла притом у дубину. Дакле корисно и лепо у исти мах. Данашњи фудбалски полетарци то не знају, мало ће који од њих то икад и знати, јер њих уче само да трче по зацртаним линијама а не и да играју, њима се фудбал показује на демонстрационој табли. Елем, Ђорђић има снажан, прецизан и оригиналан шут, лопти даје веома јак фелш тако да, буквално, бежи од противничког голмана. Не ретко даје голове и са тридесет метара.
„Свема“ — како га другови зову — има и свој специјалитет: шут на гол из корнера (у Југославију то једино још ради Никезић из Војводине)…
„Још раније сам тако дао гол Спартаку из Суботице, а и недавно Сарајеву, мада је голман лопту избацио када је она већ била у голу, а судија ‘заборавио’ да свира погодак“, објашњава Ђорђић.
Поседује добар преглед игре уз велики радијус кретања, лако и мекано се креће, мења темпо и правац кретања врло брзо и тако избацује противника из равнотеже. А, који су му недостаци?
„Игра главом!“ одмах наглашава Ђорђић. „Ја то никада нисам озбиљније вежбао, мада се то могло поправити; сад — шта је ту је. Као куриозитет наводим податак да сам пар голова дао управо главом: Радничком из Ниша и из Решица, Црвенки… Бечејац је, рецимо, моје висине а у игри главом је био ненадмашан. Ето шта се све радом може постићи и поправити“, рекао је на крају Ђорђић.
Шта рећи уместо закључка? Можда само то да је истински фудбалски мајстор, који се није пробио у врх елите нашег фудбала, Ђорђић — могао далеко да догура. Ипак, такви играчи, последњи изданци фудбалског романтизма уклопљени у „индустријски фудбал“, играчи који уживају у лепоти потеза — дуго се памте, њихова оригиналност остаје у сећању, остаје у надимку — „Шпанац“.