Постоје утакмице за које се спортисти толико припремају и тако интензивно желе да их добију да се оне ни под каквим околностима не могу изгубити. Чак када би то и судије хтеле. Е, једна од тих утакмица била је овај наш меч са Звездом. Пекао нас је пораз од њих у Купу Југославије. Пола коша из тог сусрета и она друга половина из Скопља створили су у нама ту целу, велику жељу да победимо нашег највећег ривала.
У знак жалости за изгубљеним бодовима у Скопљу зарекао сам се да се нећу бријати све док не победимо Звезду. И док ово пишем још сам необријан. Сутра, у понедељак, рано летимо за Швајцарску и у том свету је непристојно бити необријан. Звезда ми је помогла да изгледам уљудно.
Још сам под пријатним слаповима емоција које сам понео из наше игре која рађа велико самопоуздање. Не сећам се када смо Звезду тако премоћно надиграли. Омер кошева није прави одраз стања снага на терену. Ми смо сви доле на паркету осећали како око њих стежемо обруч, ломимо њихову игру и истовремено за њих постајемо неухватљиви.
Морам да похвалим нашег тренера „Ребу“ — Ћорковића. Прво, што ме је после четврте личне грешке смирио и упутио како до краја да играм а да не начиним пету; друго, што је интелигентном тактиком изненадио „звездаше“. Нико од њих није очекивао да ћу ја да водим лопту из наше одбране. И као што је Мухамед Али изненадио Формана тиме што није плесао по рингу, већ се укотвио уз конопце тако смо исто и ми неочекиваном тактиком нокаутирали Звезду.
За оваква успех било је неопходно да наши центри играју добро, јер утакмицу не можемо добити сами Кића и ја. И зато желим да истакнем изванредну игру Зечевића, Фарчића, Поповића и Ђукића. Они су се сјајно носили у дуелима са Живковићем и тако отворили пут нашој победи.
Било би неправедно заборавити доприносе које су дали Тодорић и наш капитен Горан Латифић, који је ушавши у игру унео један вихорски ритам, пометњу, неочекивана решења и, изнад свега, имао је сигурну руку. Био је у том узбудљивом мечу прави капитен, који је личним примером показао како треба играти и борити се.
И на крају желим неколико редова да посветим нашим навијачима, тој најдивнијој публици на свету. Каква су они морална снага и подршка за нас на терену то нико не зна боље од нас самих. Једино што им замерам то је реаговање на одлуке судија кроз оно бацање разних предмета на борилиште. Ето, могло се догодити да неко од наших или Звездиних играча, да не кажем и један од судија, буде погођен — и меч би био прекинут. То би била трагедија! А били смо на ивици тога. То се не сме чинити. Навијати, у реду. Вређати противника и судије — не. А бацати тврде предмете у игралиште — то је недопустиво. На тај начин ти правоверни „Партизановци“ губе много од свога угледа, а рушећи наше достојанство. Такви навијачи морају да се уздрже. Нарочито у тренуцима неправде!