Осврт на дерби

Још увек се међу навијачима оба тима воде вербални дуели: ко је у недавном дербију на стадиону ЈНА изгубио, а ко добио бод? Навијачка страст не дозвољава увек и потпуну објективност мишљења, стога је „Сизифов посао“ усаглашавање става навијача са „црно-белом“ и оног са „црвено-белом“ заставом. Мишљења смо да је исход сусрета реалан по приказаној игри и пропуштеним шансама, да је задовољио око 55000 љубитеља лоптања, које никада није омела да дођу на стадион.

Дерби је био више него узбудљив, гол-шанси је било на претек и са једне и са друге стране, досуђена су (сасвим оправдано) и два једанаестерца, било је сијасет лепих потеза због којих фудбал и ужива толику популарност.

Прво полувреме

Прво полувреме је завршено резултатом 0:0, мада ни дан-данас није јасно како су мреже остале нетакнуте, Јанковић, Филиповић, Бошко Ђорђевић више пута, а у другом полувремену Вукотић, Завишић, Оља Петровић из пенала — никако нису налазили прави пут до мреже, нишанске справе им очигледно, нису биле баш најбоље центриране.

Првих пола часа Црвена звезда је имала нешто више од игре и пар повољних прилика, захваљујући бољој игри маневарског реда. Партизан је успоставио равнотежу, а када је, почетком другог полувремена, Истатов одбранио пенал свом колеги Петровићу, наишао је период надмоћније игре црно-белих“ који је морао бити крунисан поготком. Надмоћност је прекинуо — Рефик Козић непромишљеним ударањем Владимира Петровића. Одлични судија Гугуловић му је показао црвени картон, Козићев гест је за сваку осуду, без обзира што га је Петровић пљунуо и опсовао (?!). Но, ипак би требао и да се замисли над вандалским понашањем Владимира Петровића, чија је слаба форма и све недоличније понашање све очигледније у последње време. Можда то неки (псовање и пљување) сматрају и симпатичним, али, да би се играо фудбал, треба ипак савладати и усвојити и неке норме лепог понашања које је поставило наше друштво. То, дакако, пуном мером важи и за Рефика Козића, коме ће казна помоћи да размисли да је је његов потез био право решење у том моменту.

Са играчем мање, Партизан је отупио оштрицу свог напада, Црвена звезда то користи и преко Владимира Петровића постиже гол, средином другог полувремена. Све је изгледало решено, напад „црно-белих“ се свео на усамљене покушаје Вукотића, Бошка Ђорђевића и Завишића, који нису добили очекивану помоћ од Боре Ђорђевића и Ђорђића. Ипак, правда је задовољена голом са беле тачке Бошка Ђорђевића. Претходио је оштар старт Керија над Бошковићем. Кад је пиштаљка судије Гугуловића назначила крај сусрета, играчима као да је лакнуло, а и коректна београдска публика није имала за чим да жали — видела је надахнуту и лепу утакмицу, можда не највишег домета, али изнад свега узбудљиву.

Појединци

Најбољи део Партизанове поставе је била ужа одбрана. Истатов је био најбољи актер дербија, спасао је бар три сигурна гола и притом није ни једном погрешио, Можда је ово тренутак да се каже да навијачи и фудбалски стручњаци немају довољно поверења у овог голмана, који је, то слободно можемо рећи, у другом делу првенства уз Ивана Голца најбољи човек одбране. Антић је играо одлично, што му баш није својствено у читавом овом првенству. Његова изјава да је увек играо бар солидно не стоји, присетимо се само утакмице са Сарајевом. Задатак је добро обавио и Иван Голац, који игра ово првенство сигурно и надахнуто, без великих осцилација у форми.

Партизан је у протеклих 29 утакмица примио чак 40 голова (само четири тима су више примила), што говори да одбрана не игра баш најсигурније, што се односи понајпре на халф-линију. Ни у овој утакмици Пауновић и Пејовић нису играли бриљантно, нарочито уз податак да су навални играчи Црвене звезде били бар пет пута у такозваној стопостотној шанси. Мирослав Бошковић је играо солидно, пред крај сусрета је враћен у последњи одбрамбени бедем испред Истатова где се одлично снашао и смогао је снаге да пређе у напад и добрим продором „натера“ Керија да спречи фаулом најгоре.

Друга двојица маневараца, Бора Ђорђевић и Свемир Ђорђић нису пружили очекиване партије. То се нарочито односи на Ђорђића, мада је то и разумљиво уз податак да је он дошао недавно са одслужења војног рока, да није имао темељне припреме и да је криза морала „доћи по своје“.

Шпиц напада је био веома опасан по гол Петровића, посебно Момчило Вукотић, који је и овом игром доказао да је најсветлији бисер Партизанове фудбалске школе у последњих десет година. Крила Завишић и Бошко Ђорђевић су играли добро, мада су промашили пар лепих прилика за голове. Бошко Ђорђевић је избио на сам врх листе стрелаца и наговештава племенит развој свог раскошног талента.

Серија добрих игара је настављена и немамо разлога да будемо незадовољни. Момци Томислава Калоперовића све убедљивије показују да су моћна екипа.