Драги другови,

Одлучио сам да вам напишем ово писмо после петог пораза Партизана. Листа неуспеха све је већа и несумњиво је да је Партизан тим бројним неуспесима изгубио много од свог угледа. Може се своме клубу опростити ако не испуни очекивања на две-три утакмице, јер су кризе у фудбалу редовна појава, али један клуб тако блиставе прошлости и таквог реномеа какав је „Партизан“ не би смео себи да дозволи тако обесхрабрујуће резултате. Јер 14 бодова из тринаест утакмица то је биланс клубова који се боре за опстанак у лиги.

У „Партизану“ има само неколико појединаца који са правом носе црно-бели дрес. Ту бих, у првом реду, желео да споменем Радаковића, Пауновића, Вукотића, и, на моменте, Бјековића. Они стварно много пружају и права је штета што морају погнуте главе да напуштају терен.

Желео бих да одам велико признање тренеру Зецу, који је најмање крив за серију неуспеха и коме бих само предложио да ригорозно кажњава незалагање и неборбеност фудбалера, у првом реду новчано. Ако жели да стекне титулу првака мора имати и шампионски тим, а не онакав какав има данас.

Мислим да би клуб морао водити другачију политику и кад је у питању одлазак фудбалера у иностранство. Са 28 година играчи нису фудбалски старци, већ фудбалери у пуној снази. Зато сматрам да ни Катићу, ни Ћурковићу а ни осталима који су спремни за одлазак не треба дати исписницу, већ их до краја каријере задржати у Партизану.

Кад би „црно-бели“ играли у саставу Ћурковић, Радаковић, Антић, Ђорђевић, Пауновић, Будишић, Живаљевић, Ђорђић, Катић, Вукотић и Бјековић — титула шампиона била би његова. Наравно, у следећем првенству, јер је у овом већ све изгубљено.

Другарски поздрав

— Миливоје Симовић, 71480 Фоча, Маршала Тита 23