ИГРЕ И ЉУДИ

Недавно на једној утакмици Партизанових хокејаша, одиграној пред увредљиво малим бројем гледалаца, срео сам свог старог знанца, осведоченог Партизановца.

— Где си, не виђам те! — рекох му.

— Па како би ме и виђао, кад не идеш на Партизанове утакмице — рече он загонетно се смешкајући.

— Идем, како не, увек кад сам у Београду — рекох озбиљно.

— Али не идемо на исте утакмице — процеди он загонетно.

— Кад год стигнем гледам фудбал, ватерполо, кошарку… — рекох.

— Е, баш зато се и не виђамо, јер ја гледам Партизанове атлетичаре, хокејаше, боксере, стонотенисере, рукометаше, рваче и друге клубове који се не такмиче у првим савезним лигама — рече он озбиљно и ироничним тоном додаде: — Ускоро нећу моћи да стигнем на толико страна, јер биће сутра још више наших „посрнулих“ тимова…

Нисам знао шта да одговорим овом очигледно разочараном симпатизеру црно-беле боје. Јер његова реплика ме подсети на једну непријатну, готово трагичну чињеницу да се некада велика и моћна, најмоћнија у нас, породица шампионских клубова ЈСД Партизан последњих година толико осула да данас готово половина њих тавори у друголигашким или другим, нижим такмичарским разредима.

Данас одиста није лако бити навијач Партизана: готово да нема клуба овог друштва на чије се утакмице може отићи без страха као некад! Неко ће можда рећи да су други веома напредовали, што је можда тачно, али исто тако није неумесно упитати зашто је Партизан за то време — стагнирао?

У животу спортског друштва или тима, као и у животу човека, могуће су кризе и падови. Они су често логична последица разних околности објективне или субјективне природе, и зато оправдане или неоправдане. Тако би се могло рећи и за такмичарски пад појединих клубова ЈСД Партизан. Јер није мала ствар кад одједанпут из врхунског спорта ишчезне неколико вишегодишњих шампиона, међу којима су неки својевремено спадали у саме врхове европског квалитета. То је велики губитак за југословенски спорт, а за ЈСД Партизан — готово трагедија.

Кад се тако нешто догоди у једној спортској породици. макар она била најбројнија и најмоћнија, као што је некад било ЈСД Партизан — нормално је да се прибегне општој мобилизацији. Колико се сећам тако нешто није предузето у Партизану. С времена на време зачуо се глас тужбалице, чула се и нека реч оправдања, понеко објашњење… Чак је било покушаја да се кривци за ове неуспехе потраже изван спортског друштва Партизан. Међутим, да ове недаће нису плод објективних већ субјективних околности говоре очигледни знаци даљег процеса обољевања Партизанове спортске фамилије. Како сада ствари стоје може се лако догодити да се ранијим жртвама ове необичне епидемије придруже још две-три екипе (кошаркаши, кошаркашице, а можда и — одбојкашице). Опет је реч о бившим шампионским тимовима!

Тренутак је, одиста да се, ако ништа друго, бар трезвено замисли над феноменом осипања у СД Партизан. И да се потражи лек тој „спортској колери“. Или, ако то већ није могуће, да се објасне прави разлози те загонетне, „непознате и неизлечиве“ болести. Толико су бар заслужили они који данас прате утакмице својих љубимаца, некадашњих шампиона, на разним поприштима мањег значаја. Било би праведно да и они који су допринели том несвакидашњем паду с висине, изгубе бар право утицаја на политику Југословенског спортског друштва Партизан. Јер, ипак ми се чини, да су за Партизанове неуспехе последњих година много мање криви спортисти, ако су уопште криви, од оних који су их водили, а нису се снашли у условима када је ДСНО престао да брине о Партизану. Да је тако говоре примери других спортских колектива који су у исто време, мада мање тешким условима, успели да остваре успехе и да заузму оне позиције које су поједини клубови ЈСД Партизан испустили из руку.

Доста је било наслађивања успесима са траке Партизановог времеплова! Ваља једном отворено погледати истини у очи. Некада моћна породица СД Партизан, која је знала да освоји и по десет титула шампиона државе годишње, у последњих пет година имала је свега два-три клуба који су били кадри да се домогну шампионског трона. За Партизан, још увек најбројније, али не и најмоћније спортско друштво, то је премало, готово недовољно имена и традиције?

Нешто треба учинити. На потезу су они људи који данас воде бригу о Друштву и његовим клубовима.