Прича о Милунки Лазаревић, интернационалном шаховском мајстору

Клуб књижевника у Новом Саду дуго је био идеално уточиште Милунки Лазаревић сваке оне вечери, када би њен отац доводио пријатеље у стан да одиграју по коју партију шаха. Тада је у њиховом дому морала да влада „гробна тишина“. Само је повлачење фигура нарушавало мир који је владао. По природи темпераментна, Милунка није могла дуго да седи на једном месту и зато је радије одлазила у клуб.

У тренуцима када је била добре воље, покушавала је да разуме оца и његове пријатеље — да схвати о каквим се то невидљивим силама ради, које су у стању да као магнет вежу човека за црно-бело поље. Тада би пристајала да јој отац покаже како се фигуре крећу. Нејасно је знала да се циљ игре састоји у давању „шаха“ и „мата“. Али и то је било исувише за особу која је мрзела ову древну игру.

Шах побеђује лирику

Време је проводила у писању песама, слушању музике, бављењу атлетиком и брзом ходању. Није ни слутила да ће само неколико година касније, 1950, инструктор Шаховског одбора Војводине Жарко Поповић, доћи у њену гимназију и организовати првенство школе у шаху. И, мада је мрзела ову игру, жарко је желела да покаже друговима и другарицама како и она зна да барата фигурама.

Ни дан данас није свесна каквом се филмском брзином све одвијало. Освојила је првенство школе и друго место на првенству Новог Сада. Уследило је првенство Војводине и освојено шесто место.

Већ тада стручњаци у њој откривају велики таленат, али она све то неозбиљно схвата, мислећи, да је ове резултате постигла стицајем околности.

Ни тада, а ни касније, још не осећа никакву љубав према шаху. Веровала је да јој ова игра може омогућити лепа путовања, али никако и лично задовољство какво је осећала приликом писања стихова.

Партија против Загрепчанке Винцељак, 1950 године, остаће јој у незаборавној успомени. Никако није могла да опрости себи што је изгубила, јер је имала фигуру више. Ово је била прекретница за Милунку Лазаревић. Из чистог ината и беса, а и због повређене сујете — јер сви су говорили: „Ево будуће светске првакиње“, одлучила је да озбиљно тренира, а не као до тада стихијски и кад стигне.

Сваког дана дванаест сати учила је основе шаха. Упознавала се са теоријом ове игре, а Рудолфу Марићу највише има да захвали за упућивање у тајне ове игре. Долазила је после поноћи и сваки пут би се сукобљавала са мајком, која је сада, због ћерке, постала још огорченији противник шаха.

Пут успеха

Мржња коју је Милунка осећала у почетку, временом се претварала у љубав према шаху, да би на крају прерасла у фанатизам.

Дуг би био списак успеха Милунке Лазаревић. Довољно је рећи да је седам пута освајала првенство Југославије, да је национални и интернационални мајстор, вишеструки победник многих домаћих и међународних турнира, освајач два мушка турнира због чега је добила надимак „Наполеон шаха“, да је два пута била пред освајањем титуле светске првакиње и да је круна оба пута измакла за пола поена.

После првог, а нарочито другог дебакла, доживела је нервни слом. И у таквим тренуцима, уместо да наиђе на подршку околине, ова ју је немилосрдно „секла“. На све стране је чула питање: — „Па зар ниси могла још пола поена да освојиш?“ Нико се у тим тренуцима није сетио да каже да нам је Милунка донела сребрну медаљу са Олимпијаде у Сплиту, 1963. Нико се од њих није присетио да та жена већ 20 година игра шах без престанка; да ниже победу за победом, па зашто да и она некад не изгуби, макар то било и у такмичењу за титулу светске првакиње.

Милунка је једини женски интернационални мајстор, који игра на свим међународним турнирима. Колико на овим такмичењима страдају нерви и здравље, могу да схвате једино они који се баве шахом.

Данас, после толико времена Милунка се средила. Она је нашла себе и чврсто верује да ће на предстојећем турниру за светску првакињу многе морати да се намуче, уколико буду желеле да освоје и пола поена.

Живот подређен шаху

Због превелике љубави према шаху Милунка је исувише жртвовала од личног живота. Све је подредила шаху, тој специфичној „наркоманији“, па чак и свој дом. За собом има два неуспела брака, јер ни један од њених супруга није могао да схвати дуга и честа путовања. Из овог периода живота, поред честих непријатности, остала јој је једна светла тачка, а то је деветогодишњи син Радамес, који је добио име по истоименом јунаку из опере Аида.

Поносна је на свога „Буцу“, који тренутна живи са оцем у Москви и где је као велики таленат за клавир, имао већ два јавна наступа. Истина овај растанак јој је тешко пао, али је га свесна да мали тамо има боље услове за напредовање, па се и са том невољом морала да помири.

Милунка припада оној групи, која игра емотиван шах. Пуна је маште, комбинација и технике. Речју, прави уметник у својој професији. Сматра, да је за овакве особе врло важна љубав, сређен и миран живот. Лично, најбоље игра када је заљубљена! Увек је врела или хладна — никад млака. Код ње нема средине: или воли или мрзи! Исувише искрена и отворена добила је име „Бич божији“, који и данас носи због тога што каже оно што мисли.

„Маскота“

Иначе осећа велико задовољство када игра мечеве са јаким противницама и тада даје најбоље партије. Међутим, са слабијим противницама не воли да игра, јер никад не може довољно да се концентрише и тако се често дешава да изгуби и од последње на табели.

Опште је познато да спортисти носе своје маскоте. Она никад није имала маскоту, вероватно је никада неће ни имати, јер маскоте су мале и могу да се носе. Њена „маскота“, ако би тако могли да је назовемо, је познати хумориста Брана Црнчевић. Као потпредседник шах клуба Нови Београд и велики љубитељ ове игре Брана Црнчевић увек присуствује свим такмичењима. Кад год је био у дворани Милунка је добијала све партије без тешкоћа, али ће јој зато бити врло тешко да носи једну овакву „маскоту“ на све турнире на којима учествује.

Своје слободно време проводи, углавном, слушајући оперске арије, руске и мађарске романсе. Много чита, преводи и пише стихове. Пре три године 1967, објављена је њена збирка песама под именом „Црно-бело“; бави се и винарством. Писала је коментаре за скоро све листове широм наше земље и вероватно ће се једног дана посветити овом позиву, јер се шаха не може живети. Тренутно женски шах је у немилости и она за све своје резултате постигнуте на домаћем и међународном плану прима само 400,00 динара. Каква је то награда, боље да и не коментаришемо!

Остаје нам само да пожелимо нашој Милунки много среће на предстојећем турниру кандидаткиња, са надом да ће нам се вратити с једном од медаља.