Јовица Величковић, специјални извештач „Политике“

Пре поласка на интернационални фудбалски турнир у Боготи, који је трајао од 14. до 27. јануара, Партизанове аспирације кретале су се око трећег места. У том тренутку тако су и заиста изгледале реалне прогнозе, с обзиром да су два матадора — Ћурковић и Катић — били одсутни из фудбалске арене, а присутни у гарнизону ЈНА у Сомбору. Иван Ћурковић био је дугогодишњи „шеф“ одбране „црно-белих“, а Илија Катић недавно произведен у команданта средње линије. Без њих двојице, претпостављало се, Партизан није — Партизан. Једини оптимист по убеђењу — а не по задатку као што је то случај са Гојком Зецом — био је спортски директор Партизана Драган Паповић:

„Гарантујем да ћемо бити први или у најгорем случају други — иза Ботафога“ — уверавао је све путнике Паповић.

Из учтивости нико није желео да демантује свог спортског шефа, мада је свако од путника интимно мислио да је реч о неком пропагандном трику.

Двадесет седмог јануара увече по колумбијском времену, односно 28. јануара ујутру по београдском, Партизан је победом над Ботафогом постао шампион „Пентагонала“ града Боготе и напустио Колумбију без иједног пораза!

Није мала ствар на висини од око 2.100 метара победити одлични тим Милонариос — 2:1, савладати Веселиновићеву, Шекуларчеву и Санковићеву екипу Санта Фе — 3:1, ремизирати у Калију против истоименог тима 1:1 после Дрљачине тешке повреде и са блесираним Пауновићем, Ђорђевићем, Дамјановићем … и на крају у „финалу над финалима“ тријумфовати против екипе светског ранга Ботафога — 1:0 у чијим дресовима играју фудбалери калибра Жаирзиња, Паула Цезара, Роберта, Зекиња, Карлос Алберта, Неја.

Кнежевић у Партизану?

После повреде првог голмана Славка Дрљаче, руководство „црно-белих“ у Колумбији одлучило је да из Југославије позове још једног вратара. На листи кандидата налазили су се Кнежевић, Мутибарић и Милосављевић. Избор је пао на голмана нишког Радничког Миодрага Кнежевића.

„Кнез“ је за готово све одбране у Боготи добијао врло високе оцене од колумбијских листова „Ел Еспектадор“, „Ел Тиемпо“ и „Ла Република“. На крају је, по незваничној оцени, проглашен за најбољег вратара турнира.

У вези са њим родила се им једна анегдота, природно за нас који знамо где игра и како брани Миодраг Кнежевић. Један локални лист, између осталог, објавио је констатацију свог коментатора:

„Резервни голман Партизана — Кнежевић, оставио је одличан утисак. Био је, тако рећи, несавладљив. Како ли тек брани први вратар Партизана?“

Уосталом, техничко руководство Ботафога веома се интересовало за Кнежевића. Било је речи чак и о цени за евентуални трогодишњи уговор.

„Моја је жеља да из нишког Радничког пређем макар на неколико месеци у један велики југословенски клуб, па да тек онда одем у иностранство. У том случају, моја цена ће бити знатно већа. Не бих желео да пропустим своју последњу шансу. Ја сам већ на крају спортске каријере…“ — рекао нам је Миодраг Кнежевић.

Југославија није учествовала на Светском шампионату у Мексику, а ипак један бек клупског ранга нашао се у идеалној једанаесторици наше планете у 1970. години.

Тренер колумбијске екипе Милонариоса — др Очоа, веома је цењен стручњак у медицини, али и у фудбалском спорту. Др Очоа пажљиво је посматрао све утакмице Светског првенства у Мексику, а на „Пентагоналу“ је водио свој тим Милонариос. Још у току турнира у Боготи дао је ову изјаву:

Видео сам све бекове у Мексику и мислим да се не варам ако кажем да је „двојка“ Партизана — Радаковић, најбољи међу њима, иако није играо у прошлогодишњој најелитнијој конкуренцији.

Др Очоа лепши комплимент није могао да да Миши Радаковићу. Тренер Милонариоса није био далеко од истине. Радаковић је играо изванредно:

• био је непрелазан бек, чак и за славног Цезара;
• ништа слабије није играо ни крило, јер се врло често инфилтрирао у противничку одбрану и сејао панику. Било је ситуација кад је Цезар морао да чува Радаковића, а не Радаковић — Цезара!

Ђорђић — вансеријски „гвинтер“

„Партизан игра сувише европски, тврдо у одбрани, мада то по својим квалитетима не би морао“ — казао нам је Жаирзињо. „Међутим, „седмица“ (Свемир Ђорђић) игра сувише бразилски. Па тај је фудбалер рођен Бразилац. Штавише, већи је Бразилац него што смо ми! Шта он може понекад да уради с лоптом и противничким фудбалерима — то не може ни највећи бразилски жонглер“ — тврди нам Жаирзињо.

Заиста, Ђорђић је с времена на време правио „русвај“ са својим чуварима: везивао их је у „чворове“ — и то морнарске — „ломио“ им кичме.

Уосталом, његов надимак у Партизану најбоље илуструје његов начин играња. Свемира Ђорђића називају — „гвинтер“.

И многи други су се истакли, само у овој рубрици немамо намеру да хвалимо Пауновића, Бјековића, Будишића, Дамјановића, Вукотића … јер је већ познато да су они врсни фудбалери.

Можда је требало више простора посветити левом крилу Антићу. Али о њему касније. Засад је довољно рећи да је пошао трагом својих земљака из Ужица — Павковића и Ђорића.

Елијас Закур: Идуће године у Бразил!

Менаџер Партизанове турнеје Елијас Закур стигао је у Боготу тек кад је турнир био завршен. Природно, као и сви људи његове професије, интересовао се о игри Партизана, с обзиром да су резултати били познати. Шта су му други рекли, није нам познато, али нам је познато да је пре растанка у Каракасу рекао:

„Идуће године играћете у Бразилу под повољнијим финансијским условима, али и против тежих супарника. Долазим марта у Београд, па ћемо о свему поразговарати“.

И други менаџери понудили су своје услуге Партизану. Није ни чудо, јер су „црно-бели“ победници овогодишњег турнира у Боготи.

А и прошле године били су први у Мексико Ситију…