Неке компромисе живота човек мора потписати. Партизан се овог лета растаје од тројице својих играча. Благоје Пауновић, Бора Ђорђевић и Мирослав Бошковић ће следећих неколико година играти у иностранству. Те тихе и невеселе песме постале су део наше фудбалске стварности. Можда би питање „зашто“ (одлазе) требало заоштрити у нешто, а оно нема одговора.
Та три мускетира одлазе. У срцима навијача сиве паучине увијају све радости (некадашње) и већ наступа оно неизбежно мирење. Клуб их је пре краја првенства ослободио свих обавеза, па и оних — да играју у финишу првенства. Чује се глас словотвораца да је „требало сачекати крај првенства“, јер некомплетан Партизан на одређени начин утиче на редослед на табели како у врху тако и на дну. То је тачно. Али, зар не би учешће оних, који су ту још само физички, значило само лажну комплетност, промашени ударац који троши снагу онога коју удара.
Пауновић, Ђорђевић и Бошковић сада дишу другим дахом. Њих не брину два нова бода, већ хоће ли наћи клуб који би испунио њихове материјалне захтеве и задовољио играчке амбиције. Јер, све је лепше док се ишчекује. Колико смо пута са врелих усана вечно немирног и незадовољног Боре Ђорђевића слушали о томе како му се нуде десетине и десетине хиљада долара, а он, ето, игра у Партизану за своту која му омогућава да са породицом преживи тај месец. Али, када је дошао час да жеља постане стварност испречиле су се невоље. Сад је мање галантних; захтеви клубова су све већи и није тако лако наћи клуб који ће дат сто и више хиљада долара за играче који су већ у 28 години живота.
Партизан излази у сусрет жељама својих играча. Дозволио је чак да ова тројица оду и пре времена на пробне утакмице. И то није потез за осуду, већ га треба поздравити као акт добре воље, жеља да се помогне заслужним члановима. Првенства су готово свуда завршена, бар у конвертибилном подручју, и ово је време када се склапају нови уговори. Нас неће нико да чека, јер сваки савез има своје прописе, време када се могу ангажовати страни играчи, па би било крајње лицемерно задржавати их до последњег кола, кад се зна да би следећу шансу имали тек у децембру.
О свему се може писати умиљато и брутално, али је питање како измирити деликатност и суровости. То што „црно-бели“ наступају без поменуте тројице је врло нелагодна истина, крајње деликатна; али зар не би било сурово, нехумано, када би се водило рачуна само о формалној ствари а не о оном суштинском — да се помогне тим људима.
Екстремне једноставности пуне су опасности и поред тога што их је лако разумети. Можда је уместо истраживања ко је у праву боље присетити се прошлогодишњег светског првенства када су у саставу југословенске репрезентације били Дојчиновски и Павловић. Тим гестом селектора била је здерана и последња крпица нашег поверења. Свима је било јасно да се они налазе међу 22 репрезентативца да би лакше нашли ангажман у иностранству. Неутешност навијача зијала је тада свим очајем, али се о томе мало говорило и на ступцима спортске штампе.
И када је у питању Партизан сада падају речи теже од камења. Уосталом, зашто преко истине бацати копрене. Ти момци су већ у себи измирили све рачуне са Партизаном и због тога тим без њих није ослабљен. Сад на врата првог тима лупају нове снаге. Траже своју шансу, афирмацију. То је истина од које не треба правити карикатуре!