Међу будућим асовима

У осмом разреду осмогодишње школе „Војвода Мишић“, која се налази у непосредној близини стадиона ЈНА, наставник се обратио ученику из прве клупе:

— Слободане, а шта ћеш ти да будеш?

— Рвач! одговори овај као запета пушка.

— Па, то није занимање, примети наставник…

У очима четрнаестогодишњег Слободана Пешевића заблисташе сузе, али брзо се прибра и покуша да мало ближе објасни „животно опредељење“.

— Сваке вечери одлазим на стадион и са двадесетак другова, који такође желе да постану рвачи, марљиво тренирам. Учитељ је Боривоје Вуков, некада најбољи рвач света.

Слободана је, изгледа, тешко уверити да је рвање само спорт, оно чиме се човек бави у слободном времену. Срећом ми то и не треба да чинимо. Нас Слободан интересује баш као рвач. Зато га нисмо потражили у школској учионици, већ у сали на стадиону ЈНА.

Иако је те вечери неуобичајена мартовска зима владала Београдом, пространа и лепо осветљена дворана била је пуна младих поклоника рвачког спорта. Нико није изостао са тренинга. Чак ни један петогодишњи дечак.

Наравно са њима је био и њихов тренер Боривоје Вуков. Прво смо пришли Слободану Пешевићу.

— Најсрећнији сам када дођем овде, са неким посебним одушевљењем каже нам симпатични спортиста и наставља не чекајући наша питања:

— Као сасвим мали волео сам да „шутирам“ лопту. Мислио сам да будем фудбалер. Али једном сам на телевизији гледао Вукова и Хорвата. Репортер је тада рекао да су то сјајни борци и прави спортисти. И мене су одушевили! Одлучио сам да и ја постанем рвач.

А онда је направио малу паузу да би забринуто рекао:

— Међутим, сви ми говоре да се не може само то бити. Морам да изучим још за нешто… Па, ето, бићу наставник физичког васпитања и све ученике уписаћу у рвачку секцију „Партизан“.

Јовица Аврамовски је две године старији од Слободана. Он је одавно „пречистио“ са тим да се не може само рвач бити, па се после завршене осмољетке уписао у школу ученика у привреди. Није нам рекао какав је ђак, али изгледа да код њега књига и спорт другују.

— Тако мора да буде, — смешка се Јовица. — То су ми за сада једине преокупације. Само знате, нисам ни ја испрва желео да будем рвач. И сада понекад зажалим што нисам отишао у кошаркаше.

— Није још касно да се преквалификујеш, — кажемо Јовици.

— Ко једном уђе у ову дворану и стане на ове струњаче остаће заувек њима веран. — То рече па попут метеора отрча у угао дворане да увежбава неке од „захвата“ које је тренер показивао.

То је био наш кратак сусрет, наше познанство са младим рвачима. Верујемо да до следећег сусрета неће много времена да прође. Јунаке наше белешке очекују први наступи, прве борбе, а после њих они ће имати о много чему да говоре.