Аматеризам — неаматеризам: Шта је и какав наш самоуправни аматер

„Реаматеризација спорта“, „аматеризам је основа нашег фискултурног покрета“, то су пароле дана. Са разлогом уосталом. Новца у спорту има много, превише. А за професионализам у спорту говоре да је исто што и проституција у љубави: кад се новац појави у љубави она умире, а тако и чист спорт!?

Начело аматеризма је друштвено здраво, једино могуће, кад је реч о масовном спорту. Али југословенски спортисти, међу њима и „Партизанови“ такмиче се у међународним борилиштима са представницима земаља које су много развијеније, дакле и богатије од нас. Па чак и у тако богатим друштвима спортисти, врхунски такмичари, атлетичари, пливачи, рукометаши, одбојкаши нису чисти аматери. Добијају помоћ за појачану исхрану, одлазе на дуже заједничке припреме, дају им специјалне награде, поклоне, олакшице сваке врсте од испитних рокова до концесија за бензинску пумпу — што је уносан посао итд. У социјалистичким земљама спортисти, добијају, према категоријама јавно одређене стипендије и цео низ материјалних, стамбених, друштвених „привилегија“.

Буржоаска преграда

Спортиста који тренира 10 пута седмично и једанпут се такмичи троши два до два и по пута више калорија од неспортисте. Требало би му дакле толико пута више средстава само за „телесну репродукцију“. Млад радник, ученик, студент одакле да нађе та средства?

Аматеризам је појам, преграда коју је аристократија а затим млада буржоазија с почетка нашег века у ствари смислила да би се спортом могли да баве само богати: толико богати да им нико није требало да „дода“ за храну или неке посебне услове. Са тим смо и теоријски и политички и практично одавно на чисто. Нећемо дакле буржоаски аматеризам уважен од оснивача савремених олимпијских игара барона, подвлачимо барона Пјера де Кубертена, који је размишљао онако како је могао. класно опредељено као господин барон (не треба му зато ипак одрицати заслуге за обнову Олимпијских игара!)

Све чисто — јасно — јавно

А какав је дакле нас социјалистички самоуправни аматеризам?

Он је пре свега самоуправан или би требало то да постане.

Шта то значи? Значи да су стипендије, хранарине, помоћ, подстрек, стимулациона давања тачно одређена и јавна. Зна се ако је спортиста постигао такве и такве резултате, онда му следује таква и таква стипендија; јер тај ниво резултата захтева такав тренинг, толико „јак“ рад. То се данас са знатном сигурношћу може одмерити. Спортска организација, на основу стручних оцена дакле, доноси правилник који важи за целу земљу. Према том правилнику се, у оквирима спортских клубова извесног квалитетног нивоа, додељују такве и такве стипендије. Све чисто и јасно. И самоуправно — дакле јавно — јер се о висинама тих резултата и стипендија сви договоримо а онда их се и сви поштено придржавамо. Никакви менаџери, мешетари, технички директори, нико на своју руку, по својој одлуци не може из левог џепа да извади паре и тутне их спортисти.

Друга битна карактеристика нашег аматеризма произилази из нашег друштвено-економског система. Нико не жали оне разумне суме новца које улажемо у побољшање резултата. Али у овом самоуправном социјализму нико не може да живи од туђег рада, и само и једино од камата. Како би уосталом аматер могао толико и да уштеди? Ми дакле спортисту помажемо не само зато да би постигао висок резултат — јер то у ствари и не би било нарочито хумано — него више зато да му омогућимо да се, у то исто време, оспособи за неку професију; за онај много дужи период живота који га чека после спорта. Нека то квалификовање за ВК радника, стицање те дипломе и потраје нешто дуже, али он — спортиста мора имати „нешто у рукама, тачније у глави“ за дуге године које га чекају у каснијем животу. Нећемо дакле да фабрикујемо дивове телом и кепеце духом.

Рани радови

Да би се то ускладило, светска нас искуства уче, потребно је почети са спортском активношћу, врло, врло рано. Спортисти који започињу тренинг још као деца, достижу врхунац резултата већ пре или око двадесетих година. Тада је могућно одржати равнотежу између учења — квалификовања и тренинга, јер такав младић или девојка у ствари има само две обавезе: спорт и образовање. Ако његова такмичарска активност, са високим захтевима у тренингу потраје преко 25 година онда такав спортиста неминовно оснива породицу, преузима нове одговорности у животу и не може више да живи као кад је имао 18 година. Његови материјални захтеви, врло природно расту, он, хтео не хтео, постаје неаматер или професионалац. Клуб, екипа, којој је такав такмичар потребан онда аутоматски, јер жели да га задржи, даје му све више средстава, престаје да се брине о његовом школовању јер сматра да се „искупио“ новцем.

Одговорност функционера

Нова спортска пракса тражи дакле изразито појачану самоуправну јавност у додели стипендија и истовремено нове васпитне обавезе тренера и функционера клубова. Та одговорност не захтева само постизање највишег резултата уз договорена давања, него и непрекинуту бригу да наш спортиста стекне образовање и квалификацију за каснији живот. Од сада другови функционери неће моћи да лупкају благонаклоно аматере-асове по рамену и да им повремено тутну неку пару; напола кришом као да то нису клупске, друштвене паре; од сада функционер одговара морално и политички не зато да спортисти његовог клуба постижу победу по сваку цену него пре свега да буду и добри ученици данас и прави људи сутра.

Одиста не би се иначе могла наћи никаква сврха спорта за који смо одувек декларативно утицали да има пресудну здравствену, одбрамбену, рекреативну, а кад је реч о младим људима пре свега васпитну улогу.

— Сергије Лукач, потпредседник ЈСД „Партизан“