Атлетски клуб ЈСД Партизана пред великом ренесансом
Да се само подсетимо славне и неславне хронологије догађаја са наших атлетских стаза: Клуб је формиран 1946. године, а његове екипе врсних такмичара шеснаест пута су стајале на почасном трону југословенске атлетике; у Партизану су стасали великани овог спорта — Губијан, Рачић, Отенхајмер, Шегедин, Церај, Михалић, Саболовић и многи други, који су хтели и умели витешки бранити „црно-беле“ и боје Југославије; око осамдесет одсто државних репрезентативаца давао је Партизан некада и они су пронели славу наше атлетике широм Европе, па и света. Чудно је, али истинито, хронологија тих збивања бележи и ово: атлетски клуб пада из кризе у кризу и готово му сви окрећу леђа. Пре четири године та криза доводи до распадања. Ни највећи скептици нису могли помислити да атлетичари Партизана две године неће учествовати на шампионату Југославије — једноставно зато што екипа не постоји!
Данас су хоризонти наше атлетске опет ведри. Догодило се чудо: Феникс је полетео из пепела!
Окупе се људи, они најоданији, и најхрабрији, људи од акције и са вером у будућност, они који не знају за препреке. Баш тако сам помислио седећи на 5. по реду састанку нове управе атлетског клуба Партизан, која је изабране у марту месецу 1970. са Мирком Косорићем на челу. Ћуте ти људи, и раде, а новинарско перо тек ако залута до њих.
Ево и имена тих људи: председник Омер Арнаутовић (од јануара 1971), секретар Фрањо Михалић, потпредседник — Владо Марјановић, Миладин Новковић и Љубивоје Стевановић… — укупно седам чланова Председништва и 27 новог Управног одбора. Толико њих, крајње оданих Партизану и уверених да радом могу учинити све.
П. ВЕСНИК: Председниче, од чега сте почели?
АРНАУТОВИЋ: Од деблокаде! Мислим жиро-рачуна и покрића губитака који су износили нешто преко двадесет милиона старих динара. А почели смо и од темеља нове Партизанове атлетике, с тим што смо у њима имали оне прекаљене ветеране као што су Михалић, Штритоф, Бранковић, Губијан…
И опет да се подсетимо: последњи „мексиканци“ Караси, Међимурец и Матијевић, донедавно су се довијали како су знали и умели — били су без опреме, без хранарине, без основних услова за тренинге и такмичења, осим ако би их савезни капитен узео у обзир за репрезентацију.
П. ВЕСНИК: Клуб је био готово расут — откуд вам храбрости и оптимизма за ренесансу?
АРНАУТОВИЋ: Нашли смо их у дну срца, мислећи на славну традицију и велико име наше атлетике. И, нисмо се преварили, нисмо преценили наше снаге. Ако вас занима, напишите: санирали смо од Скупштине до данас све дугове атлетског клуба, тренутно на нашем жиро-рачуну има 40.000 динара, а потражујемо око 170.000, које ћемо добити сигурно. Тражили смо дотацију од друштва у износу од 180.000, добили смо 12.000… — вели председник Омер и смешка се попут бега.
Има и рашта да се смешка. Сви атлетичари су безбедни на јаслама стипендија, опскрбљени су реквизитима, редовно тренирају и редовно се такмиче.
Бројно стање…
Истина, пут до старе славе је дуг и трновит. За циљ су потребни школовани и врсни атлетичари. Али, биће и то.
П. ВЕСНИК: Реците нам колико је тренутно бројно стање Партизанових атлетичара?
МИХАЛИЋ: Релативно мало! Пишите: Караси, Међимурец, Драган Стојичевић, Душан Кошутић, Душан Крстић, Ивица Матијевић, Сеад Ајановић, Никола Војнов, Борислав Поповић, Вера Крстић, Милан Медан, Ивица Јокић, Недо Фарчић, Ново Ковачевић, Снежана Томић и Миленко Козомара — наброја их Фрањо Михалић као да су сви чланови једне обитељи. — То су све државни репрезентативци.
АРНАУТОВИЋ: А немојте се зачудити ако већ сутра још која „птица“ долети нашем атлетском јату! — каже у шали председник Арнаутовић.
Не, зашто би се чудили. Зар то јато није и некад било велико, толико велико да полети по свим атлетским стазама Југославије и Европе, толико вредно да прикупи у наше витрине мноштво сјајних медаља и толико моћно да обори безброј рекорда…
… И успеси 1971.
На том састанку Председништва и нове управе, којем је своју пажњу поклонио и председник Атлетског савеза Београда, друг Момчило Марјановић између осталог, могао се чути и кратак извештај председника техничке комисије Бранковића. Биланс са атлетских стаза није нарочито импозантан, али ни мали — на кросу СР Србије (екипно) друго место; кросу Југославије (екипно) друго место; у финалу Купа Београда за јуниоре прво место, док су на Балканијади 1970. Међимурец и Караси од девет донели седам златних медаља.
П. ВЕСНИК: Можете ли нам рећи која су најзапаженија имена и наше наде?
АРНАУТОВИЋ: Сви! Да, баш тако мислимо. Крајњи циљ Партизана је сам врх југословенске атлетике, оно место које нам је некад припадало. То су амбиције и нас овде и свих наших такмичара.
Сазнасмо да у Техничкој комисији, уз Бранковића, раде још Драго Штритоф, Дража Милосављевић, Фрањо Михалић, Миодраг Фурунџић и Иван Губијан. Да сви они помно брину о савременим методима тренинга, квалитету, могућностима и наступима атлетичара.
П. ВЕСНИК: Хоће ли се наши атлетичари појавити ове године и иж државном првенству?
АРНАУТОВИЋ: Као председник могу у име клуба то обећати, а изјавити и наше скромне амбиције — да заузмемо треће место! Биће то успех и само један корак на путу старе славе. Календар такмичења нам је пун, али нама су потребна и такмичења на којима би наши атлетичари одмеравали снаге са најјачим противницима и стицали она неопходна искуства…
Сарадња — услов времена
У свом препороду, чини се, ново руководство је отворило широке хоризонте атлетике и већ остварило плодну сарадњу са другим клубовима.
П. ВЕСНИК: Хоћете ли нам, друже председниче, рећи с ким и какву сарадњу развијате?
АРНАУТОВИЋ: Вољни смо да је остварујемо са свима онима који је прихватају. Али, бићу и конкретан: са атлетичарима и читавим друштвом Црвене звезде већ смо успоставили врло добре односе и развили обострано корисну сарадњу; са атлетским клубом „Слобода“ из Чачка такође, тамо наши тренери сваких петнаест дана одлазе и помажу, њихов председник клуба је члан наше управе, повремено ћемо заједнички у Чачку организовати атлетска такмичења и тако даље; на путу смо да такве односе успоставимо и са другим клубовима…
Партизан настоји да прима у своје редове перспективне атлетичаре, да их стипендира и школује до врхунских спортиста, да створи велики фонд без којег у атлетици нема великих асова и рекордера. У том циљу се ускоро отвара и јуниорска атлетска школа Партизана у којој ће учитељи бити наши ветерани атлетике и садашњи асови. Повратити стару славу Партизана — то је циљ коме хита атлетски клуб. Досадашњи резултати пружају нам могућност да верујемо да ће они то и постићи.