Иза сцене загребачких 0:4

Ако је тачно да се по јутру дан познаје, нисмо се могли надати да ће нам у Загребу сијати сунце. Јер још на самом почетку путовања почело је неспоразумима и малерима: ЈАТ-ов аутобус који је требао да нас превезе до аеродрома — отишао је раније. Неки (нељубазни) ЈАТ-ови службеници су нас уверавали да смо закаснили, а било је још сат и по до полетања авиона. Но после 20 минута неизвесности, некако смо успели да се укрцамо у аутобус и кренемо.

Тек тада, у аутобусу приметио сам да лично познајем само Милана Дамјановића, последњег „Мохиканца“ оне сјајне „бриселске генерације“ Партизанових фудбалера. Био је ту, истина, још један сјајни представник те генерације кога сам познавао, Зоран Миладиновић, на жалост, који више, не игра. За мене све су то била нова, непозната лица, али позната имена. И одмах се могло запазити да се ради о скромним, ненаметљивим момцима. По томе већ како су седели у аутобусу видело се да поштују неки неписани ред: старији првотимци напред, млађи позади. У аутобусу је било неуобичајено тихо. Само су се, с времена на време, чули Пауновић и Ђорђевић. Дамјановић је разгледао свој тикет Спортске прогнозе. А онда се Пауновић разгаламио; само се он чуо. Причао је председнику Ловрићу о неким саобраћајним догодовштинама, које, зачудо, нису биле његов лични доживљај. А сада, негде на изласку из Београда, зауставише нас двојица младића и извадише из кола торбу са спортском опремом, која је испала из нашег аутобуса!

— Изгледа да ће овог пута бити више играча на клупи за резерве, него на терену, — рече Ђорђевић алудирајући на непријатну могућност да је испала још нека торба.

Играчи какве их не познајемо

— То су навијачи Партизана а не као ви — рече Пауновић возачу аутобуса и показа на ону двојицу младића.

— Ја и нисам, — рече возач, — ја навијам за „црвено-беле“.

На аеродрому нас дочека чувени и неизбежни „Ваљевац“ са групом навијача и великом клупском заставом. Ту је био и још један велики Партизановац, познати песник Бранислав Петровић. И један и други су се прикључили Партизановом каравану. Љубазни глас аеродромског спикера обавести нас о још једној непријатности: авион ће каснити бар пола сата! А можда и више! Непријатна неизвесност чекања обузела је све играче, па је чак и говорљиви Пауновић ућутао. На срећу, неизвесност није дуго трајала: кренули смо са пола сата закашњења. Док смо ишли према авиону, посматрао сам те момке које сам толико пута раније гледао на терену. И чинило ми се да су то неки сасвим други младићи. Исти утисак је имао и Брана Петровић.

— Погледај, молим те, како само овај Будишић изгледа, — рече Брана. — Он делује некако споро, безвољно, па чак и нежно, а на терену то је неуморни џин.

И други играчи изгледају сасвим друкчије. Голман Марковић, на пример, није онако мали и широк како изгледа, већ висок момак, један од највиших у тиму. Ипак, један утисак са терена остаје непромењен. А то је понашање, индивидуалност. Момци који су на терену дисциплиновани и скромни, тако делују и приватно. Тако се и облаче — скромно. То се пре свега односи на Радаковића, Марковића, Петровића, Марића… Али то се не може рећи за Бјековића, Пауновића, Вукотића, Живаљевића, Дамјановића, Пејовића, који веома много држе до свог одевања и — држања. Бора Ђорђевић је можда једини изузетак у том смислу.

На загребачком аеродрому дочекала нас је прва гарнитура Динамовог руководства и приличан број Партизанових навијача. Приређен нам је мали коктел у салону аеродрома. Седели смо и ћаскали. Руководиоци су — причали. Мићо Ловрић је подсетио Драга Божића да Динамо дугује Партизану једну пријатељску утакмицу још одраније.

— Причекајте још неколико месеци, па ћете играти са шампионима — рече Ото Хофман.

— Мислите годину и неколико месеци, рече Зец и поклони му Партизанову значку.

И баш кад је разговор почео да добија температуру у судару клупских жеља и интереса, морали смо кренути. Јер је до Крапинских Топлица, где је Партизану обезбеђен смештај, ваљало превалити близу 50 километара. Из управе Динама су се извињавали због тога, тврдећи да због Велесајма нису могли нигде ближе обезбедити смештај. Негде, ваљда, пред самим Крапинским Топлицама, нервоза је почела да се увлачи међу играче због дугог и заморног пута. Почели су да гунђају, да се буне. Чак се мрзовољни и ћутљиви Бјековић огласи:

— Могли су нас и у Аустрију послати! Ни то није далеко!

Убрзо се указа питорескна панорама Крапинских Топлица и прекрати медитације на ову тему.

„Бриселски Партизан“, против данашњег!

После вечере Ђорђевић, Пауновић, Дамјановић и Митровић седоше за сто у ТВ сали да наставе дан. Играли су реми. Убрзо се око њих окупише и остали играчи. Али овог пута као навијачи. Био је ту и „Ваљевац“. Седео је, наравно, крај Боре и забављао играче својим анегдотама и духовитим упадицама. Брана Петровић, и сам човек духа, био је одушевљен његовим специфичним хумором. А и играчи, такође, па се сваки час салом разлегао смех.

— Тај Рауш је заиста добар судија, — рече „Ваљевац“, — али бих ја ипак више волео да нам сутра суди — Чајковски!

А затим да не би играче оптерећивао мислима о сутрашњој утакмици, рече: — Имаћемо ми одличан тим на лето, кад нам дође Олика (Оларевић). Само, фали нам један голман…

— Ето ти голмана изнад главе, — рече Ђорђевић, показујући на Марковића који је управо стајао „Ваљевцу“ иза леђа.

— Ама, мислио сам да буде резерва, — сместа се снађе „Ваљевац“, што изазва буран смех.

— Момци, идемо у шетњу, па на спавање, — рече Миладиновић озбиљним гласом. Играчи га послушаше.

— Је ли увек Зоран овако савестан, тих и повучен? — упита Зеца Брана Петровић.

— Јесте, увек, — рече он. — А што се тиче понашања, људи имају о њему сасвим погрешну слику: он је, чак, стидљив!

— Био је то највећи таленат нашег фудбала, — умеша се у разговор Атанацковић. — Онда се и „Ваљевац“ укључи у тај стручни разговор, присећајући се Владице, Шолета, Галета…

— Зар то не би био примамљив меч кад би се сусрели ондашњи и овај данашњи Партизан! — рече Зец.

— То можемо и остварити, — додаде Мићо Ловрић.

— За кога би ти онда навијао? — упита Шароши „Ваљевца“.

— Држао бих у обе руке по једну заставицу — рече „Ваљевац“.

— Али, ипак… — инсистирао је Зец.

— На млађима свет остаје, — рече „Ваљевац“.

Сутрадан у хотелу је било доста пријатеља Партизана, који живе у Загребу. А било је и Београђана. Међу њима је био и пилот ЈАТ-а Поповић, који је уместо да проведе викенд у Бриселу дошао да гледа Партизана. У Динамовим просторијама у Максимиру опет су нас дочекали љубазни домаћини. Међу њима је био и „Чик“. Ото Хофман је и даље носио Партизанову значку на реверу. „Чик“ је одмах пришао играчима и, говорљив какав је увек био, започео свој монолог који је трајао петнаестак минута. Ближио се почетак сусрета. Играчи су отишли у свлачионице. Сви су били мирни, нико ништа није говорио о утакмици. Дошао је и судија Рауш. Поздравио се с руководством и играчима. Срдачно, рекло би се.

Брана је викнуо „пенал“

Брана Петровић и ја смо отишли у гледалиште. Стадион је био пун и свечан. На све стране плаве и беле заставе — заједно. Али ни Партизанове нису биле ретке. Било је ту и Звездиних застава, које су се вијориле заједно с Партизановим. Утакмица је почела. Брана и ја смо се нашли у маси која је викала:

„Плави“, „Плави“. Био је то заиста необичан осећај: први пут сам непосредно гледао једну Партизанову утакмицу изван Београда. Али, убрзо је стадионом завладала тишина. Јер су „црно бели“ момци потпуно овладали тереном. У шестом минуту стадионом се проломио уздах олакшања: Вукотић није постигао гол! Касније, опет тај исти уздах — Ђорђевић је промашио! Бјековић и Ђорђевић су стварали панику у казненом простору „плавих“. Одједном је Брана викнуо: „Пенал!“ Јер је Вукотић фаулиран у казненом простору. Био је то усамљен глас у пустињи. Један младић с флашом у руци почео је да му прети. Средином првог полувремена поче киша. И баш некако тада Динамо први пут пређе на половину Партизана и, гле чуда: гол! Стадион је прокључао. Онај младић баци флашу и полете Брани у загрљај. Поче да га грли, љуби, диже увис… Игра се наставља, Партизан се не предаје. Пред крај првог полувремена Бјековић пропусти сјајну прилику да постигне гол. Тек што је почело друго полувреме, Марковић испусти једну лопту и то је 2:0 за Динамо! На стадиону одушевљење и комешање од кога се зачас нађох близу ограде стадиона. Нисам више видео Брану. А затим паде и трећи, па онда и четврти гол! Стадион је ликовао у трансу. Јер нико се томе није надао.

После утакмице, на улазу у свлачионице, чекале су камере у заседи. Зазујале би само онда кад наиђе неки играч из победничког тима. Побеђени нису никог занимали.

Поздрав са четири прста

Док смо пролазили кроз град аутобусом навијачи су нас поздрављали са подигнутом руком и четири испружена прста.

— Лепо нас, брате, дочекаше, — рече Брана Петровић, — али још боље — испратише!

У аутобусу нико од играча ништа није говорио. И говорљиви Пауновић је ћутао. Једино је Бора Ђорђевић тихо процедио, онако за себе:

— Овакав пораз нисмо заслужили. Чак би се после 20 минута игре опкладио да не можемо изгубити. Примили смо јефтине голове. Трагично, заиста… — Рекао је то и спустио главу на наслон столице испред себе.

— Хтео бих да кажем нешто Марковићу, — каже Брана, — али шта? Он је заиста трагична личност. Одиста, шта рећи човеку коме су очи биле пуне суза? И шта уопште рећи сад после свега? Јер у свакој игри, па и у фудбалској, често уместо знања и спретности, одлучи нека друга људска вредност. То може бити тренутак људске слабости, снаге или нешто друго. И ту се ништа не може. На аеродрому, тек после многих перипетија успели смо да уђемо у авион, јер су наше карте биле — продате! Зато су неки од нас престајали читав лет до Београда! Али, после оног што смо доживели у Максимиру — ништа више није било тешко и непријатно…