Проф. др Љубомир Тадић
Увек кад игра Партизан можете га видети на стадиону са сином Борисом. Он, др Љубомир Тадић, професор социологије права и политике, интелектуалац европског формата, велики је симпатизер „црно белих“. Његове књиге и текстови преведени су на француски, шпански, немачки, италијански и друге светске језике. Али овог пута неће бити речи о његовим књигама, већ о спорту и Партизану.
П. ВЕСНИК: Откада навијате за Партизан?
ТАДИЋ: Од оснивања. Гледао сам све генерације „црно белих“. И навијао за њих.
П. ВЕСНИК: Која је од тих генерација оставила најснажнији утисак на вас?
ТАДИЋ: Бобекова генерација. Можда зато што је то и моја генерација. А од осталих — генерација Милана Галића. Сећам се многих њихових бриљантних игара.
П. ВЕСНИК: Која вас је Партизанова утакмица највише одушевила?
ТАДИЋ: Ако већ морам да издвојим једну, а то није лако, онда ћу се определити за утакмицу Хонвед — Партизан. Мада ништа мање бриљантна није била ни утакмица Партизан — Реал или неке Партизанове утакмице против Црвене звезде (6:0, 7:1, 5:0, 3:0).
П. ВЕСНИК: Шта Партизану смета да буде велики тим?
ТАДИЋ: Исто оно што смета и свим југословенским спортистима: психичка незрелост и нестабилност личности. Ако је играч само играч, а не и личност — то се мора негативно одразити на игру. Зато и не успевамо да достигнемо светски ниво у спорту, осим Церара, кошаркаша и ватерполиста. Зар недавно пример Црвене звезде у Атини и онај Партизанов у Бриселу пре пет година, и толики слични примери не говоре довољно у прилог овој тези.
П. ВЕСНИК: Шта би ваљало учинити да се те мане отклоне?
ТАДИЋ: Наш фудбал, ако нема маште и комбинаторике, ако не може да испољи своју индивидуалност и дух — он није велики. Данас му, чини ми се, недостаје све то. И више од тога — естетика игре. Укратко: недостаје креативност. У игри наших тимова данас је све подређено тактици и шемама. А наш дух се не може уклопити ни у какве шеме. То је блиско протестантским народима којима је рад друга врста етике. То се, међутим, не може наметнути нашем националном бићу. Јер ми смо психолошки незрела нација, то је оно што Цвијић назива „динарски виолентни тип“. Зато треба радити са играчима на јачању воље личности. Јер не ради се само о физичкој, већ и о психичкој издржљивости. Треба радити на јачању амбиције и изузетне издржљивости какву је некада поседовао Васовић, а данас можда једини од наших играча — Холцер. Нашим играчима недостаје рационалан распоред снаге: ако се у почетку не успе не може се уопште успети! Ваља открити у њима оно што је најјаче и највредније па то развијати, тако да таленат, којим су често обдарени наши играчи, дође до пуног изражаја.