Једна од посебних занимљивости у богатој историји Партизана је чињеница да је пре него што је закорачио у први шампионат — дакле, пре но што је своју „бојну готовост“ и вредност на најширем југословенском плану — био принуђен да крене на деликатну и тешку инострану турнеју по Пољској и СССР-у. У то доба био догађај од вишеструког значаја не само за Партизан већ и за читав југословенски фудбал.
Пре свега, то је била прва велика послератна турнеја једног нашег клуба, како по удаљености земља у које је путовао, тако и по броју утакмица и противника с којима је требало да се сукоби. Што се тиче реномеа противника — мислимо на совјетске тимове он је у тадашњој Европи био максималан. Зашто? Зато што је један од водећих клупских екипа московски Динамо гостовао у „колевци фудбала“, где је у сусрету с најчувенијим тимовима енглеске и Шкотске прве лиге, сем једног ремија (против Ренџерса), забележио све саме победе: Требало је имати много снаге, нерава и умећа па кренути у походе таквом противнику на ноге!
Ипак, у лето 1946, фудбалери Партизана који још нису саставили ни пуну годину постојања, храбро су се отиснули пут Катовица, Кракова, Варшаве, Москве, Лењинграда и Тбилисија. Као емисари не само југословенског него и европског фудбала били су прва клупска екипа старог континента која је икада гостовала у Совјетском Савезу. Такву част, али и обавезу, требало је оправдати!
Већ на првом кораку, у Пољској, Партизан је фасцинирао своје домаћине. Игром каква у тој земљи није годинама виђена и која је оквалификована као сензационална, декласирао је све своје противнике — из четири сусрета извојевао је све четири победе, са укупном гол-разликом 23:4! Јасно, много тежи посао очекивао је наше фудбалере у СССР-у. Први меч против тада изванредне екипе ЦДКА (тим совјетске армије) наши момци су изгубили с минималних 0:1. Упркос поразу оставили су одличан утисак и одушевили препун стадион. И други меч у Москви, против Динама, завршен је неуспехом. Победа домаћина била је висока и убедљива (4:1), али према развоју ситуације на терену, данас снага није био ни налик резултату. На голу Динама стајао је тада чудесни Хомич — претеча великог Јашина, који је на британској турнеји фасцинирао енглеске стручњаке. Упркос сјајној игри нашег навалног реда и бројним шансама лопта није хтела никако у гол који је био зачаран Хомичевом личношћу! Ипак, у наставку турнеје, успели смо да изједначимо биланс. Две тешке утакмице, против изванредне јаке репрезентације Лењинграда и тада готово непобедивог Динама из Тбилисија, добили смо истим резултатом (2:1). Ова друга победа, с обзиром на реноме грузијских фудбалера, одјекнула је сензационално у Совјетском Савезу. Тако се наша турнеја по СССР на крају завршила ремијем (два пораза и две победе), а укупан биланс гостовања у ове две земље био је више него сјајан. Зар је онда чудно, што су по повратку у земљу Партизанови фудбалери добили прегршти комплимената као достојни емисари нашег фудбала и што је у јавности први пут за њихово име везан епитет „амбасадори југословенског спорта“!
Забележимо овде и неке куриозитете са ове турнеје који у данашње време делују помало невероватно. На читавој турнеји екипа је имала само две гарнитуре дресова (сашивених од падобранске свиле!). Није било економа па је свак бринуо о својим реквизитима! Сви играчи су били одевени у једнообразне — војне униформе. Нека буде забележено још и то да су боје Партизана на првој иностраној турнеји бранили ови фудбалери: Шоштарић, Глазер (играч и тренер), Чолић, Брозовић, Попеску, Атанацковић, Симоновски, Матекало, Рупник, Бобек, Шереш, Палфи, Шваљек и Рајко Митић (као гост).
Био се то једини пут да је у нашем дресу гостовао капитен „црвено-белих“ Митић, који је играо одлично и постигао неке значајне голове. Видећемо, доцније му се Стјепан Бобек реванширао, играјући као гост — такође једини пут — у Звездином дресу.
(У идућем броју Бобек појачава Звезду)