Свима је знано да трајне вредности у фудбалу не постоје: све неминовно пролази и зато је неопходно и у тренуцима највећег тријумфа мислити на оно што ће доћи када мине подне генерације која је и резултатски исказала своју вредност.
Јаки су достојни поштовања, а нејаки само милости. Партизан је не тако давно четири пута за пет година освајао титулу првака и био је обасут дивљењем са свих страна. Та лепа историја Партизановог живота је прошла. Настале су тегобе. Оно посебно лице „црно-белих“ замењено је обичним, мало затвореним које је готово без сјаја, нарочито после одласка Ћурковића и Катића.
Наши навијачи који су годинама знали само за надмоћну присутност Партизана у свим шампионатима (па и онда када титуле нису освајане ту је био савршено оркестриран тим и рафинована игра мајстора Бобека, „Чика“, Белина, Милоша и Зебеца) мирили су се са „празним годинама“, јер су знали да после рђавих дана морају доћи они бољи. Овогодишње првенство је учинило да поново задрхти срце свих пријатеља „црно-белих“, али, ето, финиш првенства нам доноси нове горчине и потврђује да су наша надања била узалудна. Али, у томе нема никакве трагике, јер је сплет невоља које су нас пратиле био довољан да на крају трке останемо без даха.
Зато се сада наше мисли и наша надања окрећу према ономе што ће доћи, па с тога поставља питање „С ким пред Милоша“ у идућој сезони?
Нема сумње да Зец сад испашта зато што је неко у Партизану водио политику „кратких носева“ па смо дошли дотле да једва имамо 13 првотимаца, а да не говоримо и о томе да се није смело дозволити да два врсна играча оду истовремено у војску, кад се зна да се нисмо борили ни за један трофеј у блиској прошлости. Неко је крив што је мислио само на своју таштину док је у клубу, па није гледао унапред.
Међутим, мени се још нешто не допада. У Загребу на клупи седе Зец, Атанацковић, Миладиновић и технички директор Паповић. Речју, цео стручни штаб! А ја бих више волео да су Атанацковић и Миладиновић гледали неке утакмице у унутрашњости и проверавали младе играче како бисмо у наредним сезонама мирније сачекала финиш првенства. Јер, по мени, тренерски посао је најмање праћење утакмице. Много је важније све оно што њој претходи, и то не само у тој седмици, већ месецима раније.
За наше лепше „сутра“ — између осталог — потребно је да се гледа даље од тренутка и ради за време „имајући бити“, јер то доказује нашу спортску зрелост.