Умро је глумац Слободан Алигрудић, велики пријатељ „црно-белих“ — После Зорана Радмиловића Београд је изгубио још једног великана позоришне сцене
Слободан Алигрудић је био велики глумац, а био је и велики навијач Партизана!
После његове преране смрти, овог врелог лета, у 51. години живота, остаће заувек упражњено његово глумачко место, у нашем филмском, телевизијском и позоришном свету, — али, остаће упражњено и његово место навијача на Стадиону ЈНА, на коме играју Партизанови фудбалери, или у леденој хали „Пионир“, у којој наступају хокејаши „црно-белих“, чији је велики пријатељ био. Наравно, та прерана смрт великог уметника, за кога није било малих улога, већ је свака његова појава значила истинску креацију — који је, изненада, заспао на мору, да се више никада не пробуди! — неће избрисати његов племенити лик из сећања публике која га је волела, као ни из сећања спортиста Партизана које је он толико волео. Наш је Алија, како су га сви из милоште звали, био кроз своју уметност прави симбол оног нашег „малог човека“, који се свакодневно рве са животом — а, као такав, био је и прави симбол оног Партизановог навијача, из народа, човека смиреног и скромног, али пркосног и инатног, који своју љубав и свој животни пркос дели са клубом који воли, човека за кога је опредељење према нашим црно-белим бојама не само велика животна радост већ и трајан морални чин…
О Алији — глумцу доста је речено.
Завршио је одличну глумачку школу, на београдској Позоришној академији, а професор му је био Јозо Лауренчић — незаборавни Помет, некадашњи партизан, члан славног партизанског Позоришта народног ослобођења, у коме је током рата такође глумио и велики бард сцене и послератни Партизановац Љубиша Јовановић (па је, можда, од својих учитеља, поред златне глумачке жице, Слободан Алигрудић наследио и ону другу, партизанску и навијачку!). Своју глумачку каријеру, започео је у Сомбору, али без Београда није могао, па се веома брзо, почетком шездесетих година, обрео на београдским позоришним сценама: остварио је запажене улоге у комадима „Ружа ветрова“ Душана Матића, песника нашег надреализма, па у драми Васка Ивановића, свог земљака, „Ко куца отвориће му се“, као и у комедији Бране Црнчевића „Кафаница, судница, лудница“ (на томе су се послу нашла заједно два добра другара, Црнчевић и Алигрудић, два човека бриткога духа, које је повезивала и љубав према Партизану!). Низале су се, истовремено, Алијине сјајне улоге на маломе екрану, у телевизијским драмама и серијама („Самци“, „Занати“, „Мајстори“, „Леваци“, „Цео живот за годину дана“). Али, своје највише глумачке домете, постигао је Алија на великом филмском екрану, где је посебно заблистао у филмовима Душана Макавејева („Љубавни случај службенице ПТТ“) и Емира Кустурице („Сјећаш ли се Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“) — играјући, од срца, оног нашег скромног „малог човека“ и губитника, изложеног многим искушењима, притиснутог увек неком својом муком, који је далеко од било каквих друштвених признања. Таква су признања, иначе, увек мимоилазила Слободана Алигрудића — чак и онда када је, убедљиво, био најбољи, а он је то стоички и са поносом подносио. Јер, док су награде и одличја одлазили у руке другима, Алији је припадала неизмерна љубав оних који су волели и поштовали његов глумачки рад.
О Алији-Партизановцу сад треба да се каже.
Он је свој Партизан волео на исти онај фатални начин, на који Партизан воле и хиљаде, њему сличних, „обичних“ и „малих људи“ из наше средине, од којих се Алија нимало није разликовао и чију је судбину делио и у животу и у уметности. Слободан Алигрудић, тај „мали човек“ великог срца, био је Партизановац по својој природи — а то значи по оном свом несаломивом пркосу и моралу, с којима се супротстављао и животу и неправдама сваке врсте. Знало се да је Алија човек частан и тврд, који никада не пристаје на пораз — знало се да је њега немогуће сломити. Његови чести сукоби са позоришном администрацијом и ауторитетима сваке сорте, били су пословични (напуштајући стални ангажман у театру, он је с поносом говорио: „Ја нисам много изгубио јер знам какав сам глумац, и управо зато што то знам, ја знам да је Београд тиме изгубио једног сјајног глумца!“). Ни пред ким Алија није савијао главу: подносио је без роптања судбину слободног уметника, без сигурног парчета хлеба у рукама, али никада није пристајао на компромисе — био је увек спреман, ако му је то његов морал налагао, да одбије сваку понуђену улогу и да се сналази сам, како зна и уме (окупирала га је идеја да се једног дана врати у природу и да, уместо у театру, ради на њиви!). Такав је човек, већ по свом животном опредељењу, био — Партизановац. Он је, свим својим бићем, припадао великој Партизановој породици, која око себе окупља момке чврстог кова, људе слободне мисли и духа (па, није ни мало случајно, што се међу „заклетим Партизановцима“ налазе, одувек, баш такви изузетни људи као што су један необични песник попут Душка Радовића, један бритки сатиричар попут Бране Црнчевића или један глумац племенитог кова попут Слободана Алигрудића).
Алија је био истински Партизановац и у животу, и у спорту, и у уметности — достојанствен у својим победама, поносан и у својим поразима.
Таквог ћемо га и памтити!